“Kad će smak polusveta?!” Tako glasi jedan grafit na obodu Profesorske kolonije u Beogradu, koga sam se ovih dana prisetio osluškujući komentare na najnoviju epizodu serije “Upoznaj Srbiju da bi više voleo Vučića”, zadnja pošta Merošina. Biće toga još kako se kampanja bude približavala 3. aprilu i još jednim presudnim i odlučujućim izborima, više na račun onih koji sav taj ojađeni narod vozikaju autobusima, pa im još navlače iste kape i prsluke da se ne bi raštrkali po lokalnim bircuzima…
S druge strane, gadljivi na iole ozbiljnija razmišljanja o dubini bede i sunovratu lične volje tih naših sugrađana, kojekakvi analitičari i tviter revolucionari častiće ih upravo tom odrednicom “polusvet”, pa će na tu i takvu etiketu zalepiti cenu od “dve crvene i sendvič”.
“MORALNA VERTIKALA”
Iz tog ugla gledano, a posebno ako se poređaju sve velike i bombastične reči iz proglasa kojim su pozvani da se prošlog četvrtka okupe ispred Rosandićevih “konja vranih” pred ulazom i Kaligulinih poslanika unutra, učesnici takozvane Privremene skupštine naroda dostojnog Srbije ipak se doimaju nešto ozbiljnije, pa mi se čini da će i njima goditi da ih nazovemo “međusvet”. Da pomenemo samo parole “kucnuo je čas”, “pitanje našeg opstanka”, “oslobađamo otadžbinu i vraćamo je u ruke naroda”, “Srbija bez političara, korupcije, bede”, “nova istorija”, “dostojanstvo i sloboda”…
Uz takve “pozivnice”, realno gledano, i nije potrebno nikakvo podmićivanje. Dolazi se svojevoljno, da bi se činjenica da je u pojedinim trenucima bilo manje prispelih građana nego momaka u žutim prslucima firme “Intermost”, angažovane za obezbeđenje pomenutog skupa, objašnjavala isključivo medijskim mrakom u kome se njihove aktivnosti nalaze već godinama.
Oni sopstvenu “moralnu vertikalu” zasnivaju na zahtevu da se “bez odlaganja započne hapšenje i procesuiranje svih političara od 2000. godine do danas”. Istina, to je prilično prošireno u odnosu na prvobitnu inicijativu da se podignu optužnice protiv ukupno 500 političara koji su bili na javnoj scenu od 2012. do 2019. godine.
Zbog toga su se pristalice Pokreta “Dostojni Srbije” 456 dana okupljali ispred bivše zgrade Vojno-tehničkog instituta u Katanićevoj 15, u kojoj stoluju krivična odeljenja nekoliko sudova i, što je naročito važno, Prvo osnovno javno tužilaštvo. Kome su, kako su sami isticali “davali podršku da započne procese”. Nisu uspeli!
“Igrica” je podignuta na viši nivo u u junu 2020. godine kad je uoči parlamentarnih izbora koje je dobar deo opozicije bojkotovao formirana već pomenuta Privremena skupština naroda dostojnog Srbije, pa je nekako u to vreme i wanted lista proširena sve do početka ovog veka. To nije donelo ništa veću prohodnost u medijima, ali je makar omogućilo da se povremeno održavaju javni skupovi, poput ovog poslednjeg, koji je najavljen kao kruna svih dosadašnjih aktivnosti.
Iako je u nadahnutim rodoljubivim govorima svih učesnika pominjano mnogo toga na račun aktuelne vlasti u Srbiji, od Briselskog sporazuma kao “vrhunca bezumlja i izdaje” do referendumske prevare, od dozvole za prelet aviona koji nas uporno zasipaju “čarobnim prahom” do nevažećih i neustavnih izbora u junu 2020. godine, od otpora obaveznoj vakcinaciji protiv korona virusa do zahteva za raspuštanje kompromitovanog Kriznog štaba, ipak nije bilo teško uočiti upadljivo izbegavanje da se direktno pomene aktuelni stanar zgrade preko puta ulice, tamo na Andrićevom vencu.
Čija dozvola, njegova i muzika, pa je u tom smislu i oštrica svih uopštenih napada na politiku i političare imala i svoju tupu stranu. Mada, ruku na srce, ni veći deo skoro tročasovnog govora glavnog govornika nije bio ništa drugo do obično tupljenje o svemu i svačemu, uz preteće poglede dvojice rmpalija iz obezbeđenja ako bi se sa trotora začulo i poneko pitanje ili neslaganje.
A NA KRAJU, KOLCE…
U svemu tome samo dve stvari su bile nesporne. Opšte odobravanje kad se govornici obruše na vlast posle Petog oktobra 2000. i razdragano ‘vatanje u kolo na muzičkim pauzama. Majice sa porukom “sloboda za Zvezdana” i neizbežni Sima Spasić opravdavaju prvo, a četvrtak kao slobodan dan za kućne pomoćnice podsećao je na slična okupljanja na Kalemegdanu, odnedavno i oko onog čuda na dnu Nemanjine.
Da budem iskren, nema tu mnogo neuglednih i loše obučenih, zapuštenih i zarozanih ljudi. Nekako ih prepoznajem kao one koji se svađaju po slavama, kao one koji, kad im se požalite na neku bolest, odmah kažu “nije to ništa” i počnu neku svoju priču, na one koji su postepeno redukovali svoju svakodnevicu na televiziju, na one koji uredno glasaju da neka kurvica ne ispadne iz rijalitija…
Bez politike, bez ideologije, protiv svega a najviše protiv sebe, taj neki međusvet doživljava sopstvene skupove kao zamenu za život koji nemaju ili im je ukraden, dok sa strane stoje intelektualci opšte prakse i značajno klimaju bradama, ponavljajući mantru “svi su isti”…
Beograd od svega sakriva pogled, Beograd zapuši nos, Beograd ih niti čuje niti vidi, pa čak ih, za divno čudo, i ne psuje u autobusima kojima se klackaju okolnim ulicama, jer uglavnom niko i ne zna kakvo je zapravo to “opet neko sranje pred Skupštinom”. Možda poneki tvit, poput onih “ne znam za vas, ali stvarno me je sramota gde živim” izvesne Stefani Aleks.
Nisam, priznajem, na licu mesta ispratio tročasovni monolog glavnog govornika Dušana Dunđera. On se sada predstavlja kao “diplomatski i bezbednosni analitičar”, snima video-zapise sa delovima svojih govora koje postavlja na Jutjub, povremeno se pojavljuje kod Marića, što treba da zabašuri i činjenicu da je svojevremeno odgovarao zbog ubistva i odležao nekoliko godina manje nego što je trebalo.
S druge strane, na zvaničnim prezentacijama Privremene skupštine naroda dostojnog Srbije “naš Dušan Dunđer” je predstavljen kao “doktor nauka, međunarodni ekspert za terorizam i bezbednost”, kao čovek koji je nekoliko puta predložio Zakon o bezbednosti, ali to “nije prošlo jer zapadnim krugovima ne odgovara stvaranje službe koja bi štitila interese Srbije”. U Rusiji je navodno “jedini stranac potpredsednik Asocijacije privatnih preduzeća za bezbednost” i “jedini stranac koji je član ruskog Ministarskog saveta centra Službe bezbednosti”.