Rekla sam Jovani: molim te, proveri. Kaže Daca: tačno je. Pita Davor: jesi li sigurna? Javlja se Daša: zašto mi svi pišu o Mašiću? Miloš bez glasa kaže: čućemo se kasnije. Piše Elena: recite mi da nije istina? Zove Dragan: šta se desilo, da li ga je neko napao? Tamarin SMS: nema sam. Marko: opet neka greška? Zove Filip: napiši nam za “Vreme”.
Kaže Veran: tačno je.
Par sati pošto sam čula vest, dok pišem ovaj tekst i dalje ne verujem i znam da se isto osećaju svi koji ga znaju. Gledam mreže, mediji objavljuju vest, ljudi komentarišu, pišu lepe posvete. Ne verujem. Nije moguće.
Mašić i ja se znamo više od 30 godina. Svi ga uvek zovemo po prezimenu: Mašić. Ima te nebesko plave oči, ponekad te gleda tako da ne znaš da li se šali ili čudi nečemu. Što me gledaš tako plavo, kažem mu? Ima urnebesni humor, često je jako zabrinut. O onome što ga peče ne priča. Stalno nosi kockaste košulje i preko ramena torbu. Poslednjih godina torba koju nosi dizajnirana je u obliku starog radio-aparata sa dugmićima i zvučnicima.
Radio je Mašiću velika ljubav. Posle Mimi i Džulije, sigurno najveća. On je taj Radio B92 kojeg se mnogi sećaju sa nostagijom. Izveštavao je i za Glas Amerike, pravio je ANEM, mrežu lokalnih radio-stanica, poslednjih godina je radio za BBC i kao konsultant za medije u regionu. Ipak, bio je i ostao B92.
Fantazirali smo, zajedno, da ponovo pravimo neki novi radio, prepirali se, naravno, jer se sa Mašićem uvek svi prepiremo, uvek ima neku svoju ideju, nešto što hoće da istera; ako ne uspe, krene od početka, ništa ne može da ga obeshrabri. Od onih je ljudi sa jasnom vizijom i uverenjima, temeljan i detaljan i potpuno posvećen.
Mlađi ne znaju kakav je novinar bio. Poslednjih godina radio je kao BBC konsultant, proputovao ceo svet, pravio radio-stanice od Afrike do Pakistana. Posle niza godina života u Londonu, vratio se u Beograd gde je radio na postavljaju BBC portala na srpskom. Istovremeno je radio i sa medijima u regionu, od sarajevskog “Oslobođenja” do prištinske “Kohe”. Nikad nisam čula da je umoran, nikada da ga nešto mrzi. Voleo je medije, voleo je novinarstvo.
Često sam mu prebacivala zbog toga što se ne bavi samo novinarstvom, znam da je bio jedan od najboljih za intervjue. Kada je vodio “Intervju dana” na Radiju B92, uvek smo svi u redakciji slušali te njegove intervjue. Umeo je da postavi neko iznenadno pitanje, da okrene stvari naopačke, zbuni sagovornika i tako otvori neku potpuno novu temu, novi ugao. Retki su novinari koji to umeju, koji tako brzo i lucidno misle.
Jedan od najlepših poslova u novinarskoj karijeri prošli smo zajedno, pravili smo reportaže uoči lokalnih izbora 1996, putovali širom Srbije, on je vozio liht plavi trabant – da, nebo plavi trabant – bila je to avantura u svakom smislu i posao na koji smo na kraju nas dvoje bili ponosni, često smo se toga sećali. I verovali smo tada da je Miloševiću došao kraj, verovali smo svi tada, u toj Devedesetdvjoci da je naša uloga u istoriji neobično važna, bili smo hrabri, prezirali smo kompromise, bili smo neuništivi.
Dok su nad Srbijom padale bombe, a mi svi u B92 ostali bez posla, jer smo tako odlučli i nije nas bilo briga šta ćemo dalje, dali smo svi otkaz i pravili smo planove, maštali smo dok su padale bombe, zajedno sa Mašićem, šta ćemo dalje kada konačno nestane taj zli režim i kada mediji budu potpuno slobodni. Kada mi svi budemo slobodni. Čim su sirene prestale, napravili smo novi radio, na internetu, Mašić je bio glavni urednik. Rad sa Mašićem bio je neprekidan posao i zabava. Nekad manje zabava ali svakako neprekidan posao, bez predaha.
Jedan je od “naših ljudi” koji nije umeo da živi bez Beograda. Iz Londona, gde je živeo i radio od 2002, pratio je događanja u Srbiji, održavao svakodnevno veze sa prijateljima, kolegama, stalno bio prisutan. Osmislio je paljenje sveća 2015. ispred Predsedništva Srbije za godišnjicu sećanja na genocid u Srebrenici, iz komfora Londona je došao u Beograd uprkos pretnjama koje je zbog toga dobijao.
Na kraju se potpuno preselio na Zvezdaru i odatle pravio velike planove, šta sledeće radi. Jer Mašić je uvek imao velike planove. Sigurno nije planirao da stane i zato: ne verujem.
Listam knjigu koju je napisao o Radiju B92 Talasanje Srbije. Svedočenje o jednom vremenu i našem Radiju, svedočenje o upornosti, hrabrosti, o razočaranjima, strahovima, o snovima. Tu su i svi oni koji su sada zajedno sa Mašićem na nekim nebeskim talasima, našli su se, čekaju nas ostale. Sigurna sam da i tu Mašić ima neki plan, znam da ćemo voditi beskrajne razgovore. Pa i sada, dok ovo pišem, pričam sa njim, tu je.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Američki predsednik Donald Tramp, koji je obećavao da će okončati ratove svojih prethodnika, poslao je nosače aviona, razarače i bombardere preko sedam mora, koji su bacali bombe od 13.600 kila na iranske bunkere 90 metara ispod zemlje, uvukavši Ameriku u rat sa Iranom. Nakratko je ispunio ratni cilj Izraela – koji je dosad ubio 17 iranskih atomskih naučnika – pa brzo proglasio misiju okončanom i isposlovao primirje, dok su odjekivale poslednje salve, nadati se, kratkog rata
Hajde da razmotrimo najgori strah pobunjenih građana. Pa šta ako za Vidovdan bude manje ljudi nego 15. marta? Gde li su se denuli? Da nisu, ne daj bože, sad naprasno preumili i rešili da podržavaju Srpsku naprednu stranku i režim Aleksandra Vučića? Da im nije Ćacilend miliji i draži od studentskog skupa? Ne budimo smešni, naravno da to nije slučaj
Vidovdanski sabor je opravdao svoje održavanje, ali bi mogao i danas da posluži kao podsećanje i svojevrstan poziv na trezvenost: ne treba pozivati Srbiju samo radi okupljanja velike mase (za tako veličanstene pesme ne postoji bis), već sačuvanu, itekako postojeću energiju usmeriti ka određenoj svrsi ne dopuštajući joj da iščili. To je greška koja se pravdoljubivim građanima Srbije ponavlja duže od tri decenije, od 9. marta 1991, sve do moćnih demonstracija povodom “Ribnikara” i Jadra i bilo bi vreme da se iz nje nešto nauči
“Studenti i građani ne smeju da nasedaju na priče o olakom i brzom preuzimanju vlasti, posebno ne na pozive za nasilnu promenu vlasti, jer nisu oni ti koji su ‘zakuvali’ ovu situaciju. Kombinacijom političkog Vudstoka, gandijevskom strpljivošću i upornošću oni su već dokazali da mogu igrati dugu utakmicu, trčati maratonsku trku. To je slika odgovorne politike, a ne samo da se politikom jednokratnog juriša ili na o-ruk sistem porazi režim, personalno promene nosioci vlasti, i ‘opet Jovo nanovo’”
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
