foto: marko rupena
Rekla sam Jovani: molim te, proveri. Kaže Daca: tačno je. Pita Davor: jesi li sigurna? Javlja se Daša: zašto mi svi pišu o Mašiću? Miloš bez glasa kaže: čućemo se kasnije. Piše Elena: recite mi da nije istina? Zove Dragan: šta se desilo, da li ga je neko napao? Tamarin SMS: nema sam. Marko: opet neka greška? Zove Filip: napiši nam za “Vreme”.
Kaže Veran: tačno je.
Par sati pošto sam čula vest, dok pišem ovaj tekst i dalje ne verujem i znam da se isto osećaju svi koji ga znaju. Gledam mreže, mediji objavljuju vest, ljudi komentarišu, pišu lepe posvete. Ne verujem. Nije moguće.
Mašić i ja se znamo više od 30 godina. Svi ga uvek zovemo po prezimenu: Mašić. Ima te nebesko plave oči, ponekad te gleda tako da ne znaš da li se šali ili čudi nečemu. Što me gledaš tako plavo, kažem mu? Ima urnebesni humor, često je jako zabrinut. O onome što ga peče ne priča. Stalno nosi kockaste košulje i preko ramena torbu. Poslednjih godina torba koju nosi dizajnirana je u obliku starog radio-aparata sa dugmićima i zvučnicima.
Radio je Mašiću velika ljubav. Posle Mimi i Džulije, sigurno najveća. On je taj Radio B92 kojeg se mnogi sećaju sa nostagijom. Izveštavao je i za Glas Amerike, pravio je ANEM, mrežu lokalnih radio-stanica, poslednjih godina je radio za BBC i kao konsultant za medije u regionu. Ipak, bio je i ostao B92.
Fantazirali smo, zajedno, da ponovo pravimo neki novi radio, prepirali se, naravno, jer se sa Mašićem uvek svi prepiremo, uvek ima neku svoju ideju, nešto što hoće da istera; ako ne uspe, krene od početka, ništa ne može da ga obeshrabri. Od onih je ljudi sa jasnom vizijom i uverenjima, temeljan i detaljan i potpuno posvećen.
Mlađi ne znaju kakav je novinar bio. Poslednjih godina radio je kao BBC konsultant, proputovao ceo svet, pravio radio-stanice od Afrike do Pakistana. Posle niza godina života u Londonu, vratio se u Beograd gde je radio na postavljaju BBC portala na srpskom. Istovremeno je radio i sa medijima u regionu, od sarajevskog “Oslobođenja” do prištinske “Kohe”. Nikad nisam čula da je umoran, nikada da ga nešto mrzi. Voleo je medije, voleo je novinarstvo.
Često sam mu prebacivala zbog toga što se ne bavi samo novinarstvom, znam da je bio jedan od najboljih za intervjue. Kada je vodio “Intervju dana” na Radiju B92, uvek smo svi u redakciji slušali te njegove intervjue. Umeo je da postavi neko iznenadno pitanje, da okrene stvari naopačke, zbuni sagovornika i tako otvori neku potpuno novu temu, novi ugao. Retki su novinari koji to umeju, koji tako brzo i lucidno misle.
Jedan od najlepših poslova u novinarskoj karijeri prošli smo zajedno, pravili smo reportaže uoči lokalnih izbora 1996, putovali širom Srbije, on je vozio liht plavi trabant – da, nebo plavi trabant – bila je to avantura u svakom smislu i posao na koji smo na kraju nas dvoje bili ponosni, često smo se toga sećali. I verovali smo tada da je Miloševiću došao kraj, verovali smo svi tada, u toj Devedesetdvjoci da je naša uloga u istoriji neobično važna, bili smo hrabri, prezirali smo kompromise, bili smo neuništivi.
Dok su nad Srbijom padale bombe, a mi svi u B92 ostali bez posla, jer smo tako odlučli i nije nas bilo briga šta ćemo dalje, dali smo svi otkaz i pravili smo planove, maštali smo dok su padale bombe, zajedno sa Mašićem, šta ćemo dalje kada konačno nestane taj zli režim i kada mediji budu potpuno slobodni. Kada mi svi budemo slobodni. Čim su sirene prestale, napravili smo novi radio, na internetu, Mašić je bio glavni urednik. Rad sa Mašićem bio je neprekidan posao i zabava. Nekad manje zabava ali svakako neprekidan posao, bez predaha.
Jedan je od “naših ljudi” koji nije umeo da živi bez Beograda. Iz Londona, gde je živeo i radio od 2002, pratio je događanja u Srbiji, održavao svakodnevno veze sa prijateljima, kolegama, stalno bio prisutan. Osmislio je paljenje sveća 2015. ispred Predsedništva Srbije za godišnjicu sećanja na genocid u Srebrenici, iz komfora Londona je došao u Beograd uprkos pretnjama koje je zbog toga dobijao.
Na kraju se potpuno preselio na Zvezdaru i odatle pravio velike planove, šta sledeće radi. Jer Mašić je uvek imao velike planove. Sigurno nije planirao da stane i zato: ne verujem.
Listam knjigu koju je napisao o Radiju B92 Talasanje Srbije. Svedočenje o jednom vremenu i našem Radiju, svedočenje o upornosti, hrabrosti, o razočaranjima, strahovima, o snovima. Tu su i svi oni koji su sada zajedno sa Mašićem na nekim nebeskim talasima, našli su se, čekaju nas ostale. Sigurna sam da i tu Mašić ima neki plan, znam da ćemo voditi beskrajne razgovore. Pa i sada, dok ovo pišem, pričam sa njim, tu je.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
