Svi centri Beograda

Deset godina se vlast u Srbiji trudi da sprovede svoju zamisao, kako je grad Beograd periferija “njihovom” novom gradu koji se zove Belgrade Waterfront. I deset godina kasnije, uprkos tome, u svakom turističkom bedekeru i dalje piše: “Beograd je glavni grad Republike Srbije, najveći je grad u zemlji. Leži na ušću dveju evropskih reka Save i Dunava. Centar grada nije prevelik. Sve između Kalemegdana, Knez Mihailove ulice i Skadarlije može se obići laganom šetnjom.”

Koliko će još naprednjačka vlast trpeti tu “nepravdu” i dozvoljavati da se centar Beograda ovako definiše, videće se uskoro. Ma koliko sam centar grada zaslužuje nešto širu definiciju, u srazmeri s tim dokle se sve proteže njegov istorijski, kulturni, administrativni siže, investitori u urbanizam nastoje da je rastegnu još mnogo više, tačno onoliko koliko im je potrebno za prodaju stotina i hiljada tek izgrađenih ili još neizgrađenih luksuznih stambenih i poslovnih jedinica.

BELGRADE WATERFRONT, WELLPORT…

Megalomanski investitorski projekti koji bez suštinske potrebe, reda i estetike niču jedan za drugim širom Beograda, u svojoj završnici ipak traže vlastitu finansijsku isplativost ili makar osećaj da nisu izgradili još jedan mrtvograd. Među svojim budućim kupcima, podrazumeva se visoko platežnim, investitori već unapred prepoznaju specifične naravi, želje i ambicije, pa ih izgleda ne uveravaju toliko u kvalitet gradnje, nego u to da se centar Beograda nalazi upravo tu, u nekom od tek nazidanih beogradskih podgradova.

Živeti u luksuznom i tek napravljenom “novom centru grada” postala je opsesija koju investitori već dugo prodaju, a u koju određeni kupci i te kako veruju. U slučaju, na primer, novobeogradskog stambenog kompleksa Wellport, potencijalnim kupcima se kaže u samom oglasu, na zvaničnom veb-sajtu, da je Novi Beograd novi centar grada i da pruža sve što i “krug dvojke”, čak i više. Te da kupac luksuzne stambene jedinice, kako se kaže, s punim pravom može da kaže da živi u novom centru Beograda, a u onaj stari, preko reke, ići će samo kada se zaželi buke i gužve. Kada je krenula besomučna izgradnja i prodaja stanova u, kolokvijalno rečeno, Beogradu na vodi, on je, budući urbanističko čedo ove vlasti, odmah proglašen ne samo za novi centar grada, nego i za novo gradsko jezgro, pa i više od toga, za novu međunarodnu destinaciju, koja se zove Belgrade Waterfront.

foto: miloš milivojević / tanjug

Podsećanja radi, Srpska napredna stranka predstavila je svoj projekat Beograda na vodi još u izbornoj kampanji 2012. godine i do danas uporno zagovara stvaranje novog centra Beograda. Tada još uvek nenaviknuti na netransparentnost rada nove vlasti, na svemoćni privatni interes u javnoj sferi, struka i građani su naivno negodovali što nisu uključeni u proces kreiranja Beograda na vodi i pitali se zašto su konkursi, tribine, javne diskusije, “kao što je praksa u modernoj Srbiji od 19. veka do danas”, ovog puta izostali. Kao odgovor, usledilo je noćno rušenje privatnih objekata u Hercegovačkoj ulici, fizička sila, ljudi sa fantomkama, ćutanje policije, zavera ćutanja cele vlasti i “kompletni idioti”. Tako je temelj nove gradske grdosije, zastrašujuće estetike i neotkrivenog dosijea, najzad bio postavljen.

“Novi centar grada”, Beograd na vodi, zasijao je u ovoj novogodišnjoj noći najspektakularnijim novogodišnjim vatrometom u regionu koji je ispaljen sa Kule Beograd, najviše zgrade u regionu, na kojoj se, kao u Njujorku, odbrojavalo do ponoći od 14. do 39. sprata. Belgrade Waterfront je imao svoj ekskluzivni koncert Gorana Bregovića za doček, pustio je svoj vatromet koji nikad nije viđen kod nas, laserske projekcije, i to uz pomoć, kako se kaže, 177 piro-ploča i 11.900 strujnih kola. Šta je Belgrade Waterfront? Na zvaničnom sajtu piše: monumentalni projekat urbane revitalizacije vredan tri milijarde dolara, 7.000 stambenih jedinica, 14.000 stanovnika, 1,8 miliona kvadratnih metara bruto građevinske površine…

Gledajući ga sa strane, taj “novi centar grada” u odnosu na ceo Beograd razlikuje se po bezobličnosti i besciljnoj ekspanziji. Na panorami grada on štrči kao nekakav samo svoj, iracionalni sistem, gde se u oku posmatrača čak i ljudi u njemu percipiraju kao žrtve njegove megalomanije. Iluzija moći i bogatstva taj utisak samo pojačava.

“Izmeštanje centra grada u Beograd na vodi je, naravno, nemoguća misija i to je potpuno neostvarivo”, kaže za “Vreme” arhitekta Dragoljub Bakić. “Oni sada prave te iluminacije da daju značaj tome što prave, međutim, to će kroz vreme kao koncept da propada. Zato što je to pre svega jedan pogrešan urbanizam, pogrešno mesto, pogrešna namena, pogrešan obim, pogledajte samo količinu tih kvadrata, to je sve pogrešno i ne može da uspe. Isto kao što su napravili Savski trg gde nema pešaka, pa je sad potpuna pustinja, jer kuda idu ti pešaci kad nema železničke stanice? Ne idu nikud. To je sve besmislica za besmislicom.”

Bakić dodaje da Kula dozvoljava da se napravi spektakl sa vatrometom kao što je bio novogodišnji i pita: “Da li Beograd koji nema ni kanalizaciju treba da pravi takve spektakle?”

ŠTA BEOGRAD NA VODI IMA

Na veb-strani “novog centra Beograda” dominira naslov “Stambeni krediti”. Tu su predložene “nove mogućnosti u punom sjaju”, odnosno ponude za kupovinu stanova u građevinama neobičnih naziva. Pa tako, dok će stanovnici, recimo, sadašnjeg centra Beograda reći da žive u Vlajkovićevoj, Hilandarskoj, Kapetan Mišinoj, Ivan Begovoj, u Kralja Petra ili Cara Lazara, građani “novog centra Beograda” će reći da su iz BW – Lumie, Eterne, Scale, Sole, Aurore, Simfonie, Verde. Dok je standardni građanin Beograda tek stanovnik glavnog grada, došljak ili starosedelac, ovaj novi građanin Beograda na vodi je “moderan kupac kome ovaj novi grad nudi sve što želi”.

U rubrici “Dešavanja”, na oficijelnom veb-sajtu, u ponudi se nalazi kao prva stavka: hrana i piće. Potom, tu su park, pešačke ulice i šetalište pored reke. Treća stavka je šoping. Četvrta su kulturni i zabavni događaji, među kojima su najbrojnije likovne izložbe. Peta je kvART, umetnička i kulturna inicijativa Beograda na vodi koja treba da obezbedi visokokvalitetne umetničke programe, filmske projekcije, baletske predstave, izložbe, jer, kako piše, “u Belgrade Waterfront-u, umetnost je sastavni deo svakodnevnog života”. Za Kulu Beograd se kaže da će pored Avalskog tornja biti najviša građevina u Beogradu, od 42 sprata i 168 metara, koja će uključivati 190 hotelskih soba na prvih devet spratova, a od 14. do 39. sprata biće smešteno 220 “St. Regis” brendiranih, ekskluzivnih apartmana. Od potrepština, gostima “novog centra Beograda” biće dostupno sve: spa, bazen, teretana, prostor za relaksaciju i vidikovac na vrhu tornja. I konferencijska sala.

Ukoliko stanovnici takvog centra Beograda požele da posete u nekom trenutku gradsku ili nacionalnu biblioteku, muzeje, pozorišta, koncertne dvorane, fakultete, novinske kuće, radio-stanice, raznorazne profesionalne organizacije, crkve, političke stranke, moraće da se popnu na periferiju Beograda, do Starog grada, Vračara, Palilule, Kalemegdana, Savskog venca.

Upravo zbog toga, kada neko, a najčešće zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, kaže da je centar Beograda u Belgrade Waterfront-u, on više zaliči na nekoga ko ne poznaje morfologiju, a ni istoriju Beograda. Ili je, po njegovom mišljenju, možda baš Belgrade Waterfront prestonica srpske kulture, obrazovanja, nauke. Istovremeno, na periferiji, na primer u Knez Mihailovoj, nalazi se Srpska akademija nauka i umetnosti osnovana 1886. godine, kod Karađorđevog parka Narodna biblioteka Srbije osnovana 1832, na Trgu republike Narodni muzej osnovan 1841. i Narodno pozorište osnovano 1869. godine, nedaleko je i zdanje koje je kapetan Miša Anastasijević poklonio “svome otečestvu”, gde je danas Rektorat Univerziteta. Kolarac, Čukur česma, trgovi, kuće, legati od istorijskog i umetničkog značaja takođe ostadoše, u zamisli Belgrade Waterfront-a, na obroncima glavnog grada.

foto: tanjug / belgrade waterfront / predrag vučković

Već dugo se “iščitava” namera vlasti da u svom nakaradnom premeštanju “centra grada” nastoji da autentični centar pretvori u muzejski deo glavnog grada, te mu postepeno ukida saobraćaj i otežava cirkulaciju gradskog krvotoka. Naročito u poslednje vreme, Beograd je i neosvetljen grad, prigušene ulične rasvete ili sasvim zamračen. U srcu grada, pojedine starogradske ulice već nedeljama opstaju u potpunom mraku (“jer je neki kvar”, kažu u Javnoj rasveti) i u potpunoj nemoći stanovnika pred opasnom, gustom tminom u koju upadaju čim kroče napolje. Za to vreme, nad njihovim glavama bleštavi fluorescentni snopovi svetla sa Kule Beograd presecaju nebo po celu noć, a Beograd na vodi izdaleka sija punom snagom. Tek, ono što bi za ceo Beograd moglo značiti štednju javne rasvete, za Belgrade Waterfront značilo bi nešto sasvim suprotno, rasipništvo svetlosnih efekata.

TAMNI VILAJET KAO “NOVI CENTAR” GRADA

“Taj Beograd na vodi je tamni vilajet”, kaže Dragoljub Bakić, “o kome ne znamo ni čiji je, ni ko ga zida, ni ko je vlasnik, ni kome idu novci kad se proda po 10.000 evra kvadratni metar, mi o njemu ne znamo ništa.”

U tom urbanizmu nema ničega što bi moglo da privlači ljude kao neki centar, smatra on. “Tu nema komfornih urbanih prostora, tu nema lepih trgova, isprojektovanih ulica, to su ivični blokovi sa ogromnim kućama koje su kao litice iznad vas. Tamo nema ništa prijatno, sem možda tog šetališta, koje je takođe, po meni, uzano, i gde vas jure biciklisti. Ne nalazim tamo ništa privlačno.”

Bahatost i nasilje ugrađeni u temelje Beograda na vodi, još u Hercegovačkoj ulici, kulminirali su istom takvom arhitekturom stambenih zgrada, povrh svega Kulom Beograd. Agresivna, gigantska zdanja, na silu nametnuta i razbacana pokraj reke, koja su u suprotnosti od estetike grada ali i od potreba građana, najpre liče na ono što je Luis Mamford, američki sociolog grada, kritikujući neumeren rast velegrada u 20. veku, nazvao “proždrljivi gigantizam”.

“Ne postoji plan ni urbanistički projekat po kome oni zidaju”, kaže Bakić. “Ređaju se kuće, a da niko ne zna gde će sledeća nići. Ne zna se ko ih je projektovao, ni ko ih i dalje projektuje, odakle ti projekti, a sve je to jedna konvencionalna prevaziđena arhitektura sedamdesetih godina. Ne znam odakle to dolazi, i niko ne zna, kao da je neka reciklaža odnekuda.”

Beograd na vodi je zatvorio “pogled” Beograđana ka reci, zatvorio je pogled sa reke, pogled ka Kalemegdanu ili ka Senjaku, pogled sa Gazele i sa Terazija… “Naročito je poražavajuća slika”, opisuje arhitekta Bakić, “kada se stane na vrh Kameničke ulice, kad dođete na deo gde su Zeleni venac i Lomina i kada pogledate ka Savi. To je da se uplašite. Stoji samo zid. Plus su sada doneli odluku da sve kuće mogu da budu 100 metara visoke. U toj nekoj svojoj prethodnoj maketi imali su i kuće od 25, 40, 60 metara, ali sad su doneli odluku da sve kuće mogu da budu 100 metara. Znači, kad budete stali kod Terazijske česme i kad pogledate niz čuvenu Terazijsku terasu, taj vidik će biti potpuno zabetoniran. Zato što je kota na kojoj stojite na nadmorskoj visini oko 115m, a oni su dozvolili da krovne terase tih kuća Beograda na vodi budu 175 metara nadmorske visine. Kad pogledate s Terazija, te kuće će biti 60 metara iznad vaše glave.”

Beograd na vodi se ubrzano gradi. A prema poslednjoj najavi Gorana Vesića, prva linija beogradskog metroa biće završena do 2028, druga do 2030. godine. Te dve linije ukrštaće se na Savskom trgu, u Beogradu na vodi. Ne na Terazijama ili na Trgu Republike, kako su decenijama predviđale sve stručne studije imajući u vidu gde je najfrekventniji promet ljudi i gde je najstroži centar grada. Tom delu grada, da jezdi od Kalemegdana do Slavije, gradska vlast je u svojim planovima namenila tramvaj, po uzoru na onaj koji je vozio 1892. godine. Možda i sa vučom na konjsku zapregu, baš kao nekad.