Da li je moguće da se niko tokom skoro 25 godina otkako se pojavilo izdanje “Dosijea”, a sve ističući vrednost rukopisa Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu, nije upitao kako to da je fototipsko izdanje najznačajnije knjige naše kulture uradila privatna izdavačka kuća, a ne država? Zašto se država odrekla prihoda koji bi imala od ovog izdanja? Ako je rukopis objavljen u Johanesburgu, kako znamo koliki mu je tiraž, i da li se i po kojoj ceni prodaje u svetu a sve bez kontrole države
Ovih dana, na konferenciji za štampu koju su povodom digitalizacije Miroslavljevog jevanđelja u Medija centru održali Veljko Topalović i Boško Savković iz Autorske izdavačke zadruge “Dosije”, i u pojedinim dnevnim listovima, pominju se moje ime i Ministarstvo kulture na čijem čelu sam bila od 1994. do 1998. godine. Topalović i Savković pominju zloupotrebe oko trošenja novca izdvojenog za finansiranje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja i njegovu zabranu od strane Ministarstva kulture. Prvu optužbu, budući da je potpuno neosnovana i gotovo smešna zbog nepoznavanja tehnologije finansiranja, neću komentarisati, već ću je prepustiti proceni i odluci suda.
Kad je reč o drugoj optužbi, da je fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja bilo zabranjeno, na čemu su sve vreme pomenuti autori gradili svoj marketing, da bih javnosti koja je najčešće na strani autora, doživljavajući ih kao žrtve režima i borce za kulturno nasleđe, bolje objasnila, poslužiću se hronologijom događanja vezanih za pomenuti rukopis.
Priča počinje pre skoro trideset godina. Grupa “entuzijasta” vođena različitim motivima (koje možemo samo da naslućujemo) odlučila je da objavi fototipsko izdanje jedne od najlepših rukopisnih knjiga, Miroslavljevog jevanđelja, nastalog krajem 12. veka, najstarijeg ćiriličnog rukopisa stare srpske književnosti. Rukopis je 1979. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Znači, za početak je trebalo savladati samo jedan problem: dobijanje odobrenja za korišćenje naziva, imena i lika kulturnog dobra od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe, odnosno dobijanje odobrenja za objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja.
Tadašnje Ministarstvo kulture, očigledno “preozbiljno” shvativši svoju ulogu i sam zakon o kulturnim dobrima, tu saglasnost nije dalo. Pre svega, iz sasvim pragmatičnih razloga. Taj zadatak bio je već poveren nacionalnim institucijama kulture, Narodnom muzeju u Beogradu i Narodnoj biblioteci Srbije, kao institucijama od nacionalnog značaja koje su odgovorne za čuvanje kulturnih dobara. Inače, po članu 73. stav 2. Zakona o kulturnim dobrima, Ministarstvo nadležno za poslove kulture odobrava da se naziv, ime i lik kulturnog dobra od izuzetnog značaja može koristiti u komercijalne svrhe.
Kako je pomenuta Izdavačka zadruga došla do fotokopije rukopisa? Prevarom. Obratili su se Narodnom muzeju u Beogradu, ali, poučeni iskustvom sa Ministarstvom, sa drugačijim tekstom. Iz molbe Narodnom muzeju vidi se da je izdavač tražio da mu se omogući, uz naknadu, snimanje arhivske građe o istorijatu Jevanđelja i korišćenje postojećih slajdova inicijala. Citiraću ga:
“Obaveštavamo vas da pripremamo za štampu publikaciju posvećenu Miroslavljevom jevanđelju i njegovoj neobičnoj istoriji u poslednjih sto godina. Knjiga će biti opremljena odgovarajućim kritičkim naučnim aparatom…” Prema tome, Izdavačka zadruga uopšte nije tražila dozvolu za snimanje Miroslavljevog jevanđelja, niti je od Narodnog muzeja tu dozvolu dobila, već samo za korišćenje postojeće dokumentacije u vezi sa Miroslavljevim jevanđeljem. Pritom, podsetila bih da po Zakonu o kulturnim dobrima nijednoj ustanovi zaštite, pa ni Narodnom muzeju, nije dato ovlašćenje da odobrava korišćenje naziva, imena i lika kulturnih dobara od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe. Ovo ovlašćenje Zakon dozvoljava isključivo Ministarstvu nadležnom za poslove kulture.
Zato su od Narodnog muzeja dobili samo saglasnost za korišćenje postojeće dokumentacije u vezi sa Miroslavljevim jevanđeljem. Oni su tu saglasnost zatim zloupotrebili, i na nelegalan, piratski način izvršili snimanje Miroslavljevog jevanđelja. Da naglasim, s obzirom na to da Zadruga nije podnela Narodnom muzeju u Beogradu nikakav zahtev za snimanje Miroslavljevog jevanđelja, nisu ni mogli da dobiju saglasnost za to. Kako su uspeli da unesu sredstva za snimanje i kako su ipak snimili Miroslavljevo jevanđelje jedno je od zanimljivih pitanja. I na to postoje odgovori, ali bi nam to oduzelo previše prostora. Priča se tu ne završava.
“Dosije” se ponovo obratio Ministarstvu kulture, ovog puta za dobijanje odobrenja za objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja, što znači za odobrenje korišćenje naziva, imena i lika kulturnog dobra od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe. Razmatrajući zahtev AIZ “Dosijea”, Ministarstvo je utvrdilo da je ovo preduzeće na nelegalan, piratski način izvršilo snimanje Miroslavljevog jevanđelja, bez odobrenja Ministarstva kulture, te je 3. septembra 1998. godine donelo rešenje kojim se zahtev “Dosijea” odbija. Tu bi priči trebalo da bude kraj. Ali, “preduzimljivi” momci iz “Dosijea” odneli su snimljeni materijal u Johanesburg i napravili fototipsko izdanje. Međutim, problem nesaglasnosti Ministarstva kulture time nisu rešili.
Naši autori su zatim pokusali, na razne načine, da utiču na Ministarstvo. Kako im to nije uspelo, odlučili su da tuže Ministarstvo. No, Vrhovni sud je potvrdio rešenje Ministarstva kulture, odnosno svojom presudom od 25. maja 1999. potvrdio je zakonitost rešenja Ministarstva kulture kojim “Dosije” nije dobio saglasnost za objavljivanje Miroslavljevog jevanđelja.
Sa promenom ministra, “Dosije” je uspeo da sa novim sklopi sporazum po kojem se Ministarstvo obavezuje da obustavi sve postupke vezane za izdavanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja. Međutim, sporazum nije pravni akt kojim se ukida rešenje Ministarstva i Vrhovnog suda kojim se konstatuje da je “Dosije” na prevaru snimio rukopis.
Od tog momenta, “Dosije” je slobodno raspolagao fototipskim izdanjem i u agresivnom marketingu kojim su prodavali svoje izdanje, predstavljao je sebe kao žrtvu tadašnjeg režima i Ministarstva kulture. Primera radi, na špici filma koji su snimili o procesu svog rada, piše da je to jedini rukopis zabranjen u Miloševićevo vreme, što je potpuna neistina zato što, kao što je već rečeno, nije zabranjen nego nije dobio dozvolu za štampanje.
Da li je moguće da se niko tokom skoro 25 godina otkako se pojavilo izdanje “Dosijea”, a sve ističući vrednost rukopisa Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu, nije upitao kako to da je fototipsko izdanje najznačajnije knjige naše kulture uradila privatna izdavačka kuća, a ne država? Zašto se država odrekla prihoda koji bi imala od ovog izdanja? Kako to da se niko nije upitao, ako je rukopis objavljen u Johanesburgu, kako znamo koliki mu je tiraž, i da li se i po kojoj ceni prodaje u svetu a sve bez kontrole države? Kako to da se niko nije upitao da li je istina da je fototipsko izdanje zabranjeno, nego je javno mnjenje bilo na strani autora žaleći njihovu sudbinu? I šta se dešava sa filmom i serijom u kojima se koriste netačne činjenice i interpretiraju shodno želji autora da se, to je samo pretpostavka, već jednom “osvete Ministarstvu kulture”? Ja ponavljam, i tada i danas, svoje najdublje uverenje da se kulturna dobra ne mogu prepustiti privatnoj inicijativi čak i onda kada je ona brža i efikasnija. I na kraju, još jedno pitanje: da li je i danas moguće da neko bez dozvole snimi kulturno dobro, iznese snimljene materijale van zemlje, štampa ih i ubira prihod za nešto što pripada ovoj kulturi i svima koji su njen deo?
Mi, kao država, očekujemo da postanemo deo Evropske unije. Jedan od uslova do tog cilja je borba protiv piraterije.
Autorka je profesor emeritus Fakulteta za medije i komunikacije
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Poremećena prirodna ravnoteža pokazuje širom Evrope svoje opako lice. O čemu se sve radi? Šta se, zbog niskog vodostaja, događa u neposrednom komšiluku? Kako sve učestaliji pakleni talasi utiču na ljudske živote, kako na ekonomiju? I šta je pokazao u Srbiji slučaj Peščare – tog neobičnog mesta, pustinje koju je čovek pošumio da bude divlja i prirodna, a koja često žestoko gori zbog nemara nekih ljudi, da bi je, zatim, drugi ljudi srčano branili i neumorno iznova pošumljavali
Kada izbori i formalno budu raspisani, studenti objašnjavaju da se neće promeniti suština, već obim kampanje. “Kampanja će ostati bazirana na onome što studentski pokret jeste već dve godine, ali očekujemo da tokom kampanje bude masovnije nego što je ikada bilo, jer veliki broj ljudi odgovara na naše pozive da se priključe opštinskim timovima”, objašnjava student Filip Kovačić za “Vreme”
Održavanje uverenja u nepobedivost na izborima služi tome da se sopstveni birači odvrate od promene strane, a opozicioni – demobilišu. Zato je uložen vanserijski napor da se diskredituje istraživanje koje je predstavila Crta. Većina napada nije se ni bavila sadržajem, već je bila usmerena na Crtu kao organizaciju, a deo na metodologiju. U oba slučaja radilo se o upornom ponavljanju lako proverivih neistina, na primer, tvrdnje da je uzorak bio 558, a ne 2.324 ispitanika. Sve to govori koliko im je bilo stalo da nalaz koji je imao najviše odjeka u javnosti zatrpaju lažnim narativima
U času kada je generacijski pokret mladih ljudi premostio duboke razlike obnavljajući u atomizovanom, apatičnom i podeljenom društvu političku zajednicu utemeljenu na idejama slobode, pravde i antikorupcije, nastao je nužni i dovoljni uslov za promene u Srbiji
Znaju i Vučić i Dodik da tamo gde su sada hodili ima manje stanovnika nego kada je rat završen, a samim tim i manje perspektive. Ova dvojica “srpskih lidera” kao da nisu naučila poruke prošlosti, bar kada je politika u pitanju: nije Srbija napredovala kada su bosanski Srbi gledali u Beograd, kako kaže Vučić, nego kada je Srbija bila Pijemont celog Balkana, pa su svi hteli s njom
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
