Da li je moguće da se niko tokom skoro 25 godina otkako se pojavilo izdanje “Dosijea”, a sve ističući vrednost rukopisa Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu, nije upitao kako to da je fototipsko izdanje najznačajnije knjige naše kulture uradila privatna izdavačka kuća, a ne država? Zašto se država odrekla prihoda koji bi imala od ovog izdanja? Ako je rukopis objavljen u Johanesburgu, kako znamo koliki mu je tiraž, i da li se i po kojoj ceni prodaje u svetu a sve bez kontrole države
Ovih dana, na konferenciji za štampu koju su povodom digitalizacije Miroslavljevog jevanđelja u Medija centru održali Veljko Topalović i Boško Savković iz Autorske izdavačke zadruge “Dosije”, i u pojedinim dnevnim listovima, pominju se moje ime i Ministarstvo kulture na čijem čelu sam bila od 1994. do 1998. godine. Topalović i Savković pominju zloupotrebe oko trošenja novca izdvojenog za finansiranje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja i njegovu zabranu od strane Ministarstva kulture. Prvu optužbu, budući da je potpuno neosnovana i gotovo smešna zbog nepoznavanja tehnologije finansiranja, neću komentarisati, već ću je prepustiti proceni i odluci suda.
Kad je reč o drugoj optužbi, da je fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja bilo zabranjeno, na čemu su sve vreme pomenuti autori gradili svoj marketing, da bih javnosti koja je najčešće na strani autora, doživljavajući ih kao žrtve režima i borce za kulturno nasleđe, bolje objasnila, poslužiću se hronologijom događanja vezanih za pomenuti rukopis.
Priča počinje pre skoro trideset godina. Grupa “entuzijasta” vođena različitim motivima (koje možemo samo da naslućujemo) odlučila je da objavi fototipsko izdanje jedne od najlepših rukopisnih knjiga, Miroslavljevog jevanđelja, nastalog krajem 12. veka, najstarijeg ćiriličnog rukopisa stare srpske književnosti. Rukopis je 1979. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Znači, za početak je trebalo savladati samo jedan problem: dobijanje odobrenja za korišćenje naziva, imena i lika kulturnog dobra od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe, odnosno dobijanje odobrenja za objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja.
Tadašnje Ministarstvo kulture, očigledno “preozbiljno” shvativši svoju ulogu i sam zakon o kulturnim dobrima, tu saglasnost nije dalo. Pre svega, iz sasvim pragmatičnih razloga. Taj zadatak bio je već poveren nacionalnim institucijama kulture, Narodnom muzeju u Beogradu i Narodnoj biblioteci Srbije, kao institucijama od nacionalnog značaja koje su odgovorne za čuvanje kulturnih dobara. Inače, po članu 73. stav 2. Zakona o kulturnim dobrima, Ministarstvo nadležno za poslove kulture odobrava da se naziv, ime i lik kulturnog dobra od izuzetnog značaja može koristiti u komercijalne svrhe.
Kako je pomenuta Izdavačka zadruga došla do fotokopije rukopisa? Prevarom. Obratili su se Narodnom muzeju u Beogradu, ali, poučeni iskustvom sa Ministarstvom, sa drugačijim tekstom. Iz molbe Narodnom muzeju vidi se da je izdavač tražio da mu se omogući, uz naknadu, snimanje arhivske građe o istorijatu Jevanđelja i korišćenje postojećih slajdova inicijala. Citiraću ga:
“Obaveštavamo vas da pripremamo za štampu publikaciju posvećenu Miroslavljevom jevanđelju i njegovoj neobičnoj istoriji u poslednjih sto godina. Knjiga će biti opremljena odgovarajućim kritičkim naučnim aparatom…” Prema tome, Izdavačka zadruga uopšte nije tražila dozvolu za snimanje Miroslavljevog jevanđelja, niti je od Narodnog muzeja tu dozvolu dobila, već samo za korišćenje postojeće dokumentacije u vezi sa Miroslavljevim jevanđeljem. Pritom, podsetila bih da po Zakonu o kulturnim dobrima nijednoj ustanovi zaštite, pa ni Narodnom muzeju, nije dato ovlašćenje da odobrava korišćenje naziva, imena i lika kulturnih dobara od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe. Ovo ovlašćenje Zakon dozvoljava isključivo Ministarstvu nadležnom za poslove kulture.
Zato su od Narodnog muzeja dobili samo saglasnost za korišćenje postojeće dokumentacije u vezi sa Miroslavljevim jevanđeljem. Oni su tu saglasnost zatim zloupotrebili, i na nelegalan, piratski način izvršili snimanje Miroslavljevog jevanđelja. Da naglasim, s obzirom na to da Zadruga nije podnela Narodnom muzeju u Beogradu nikakav zahtev za snimanje Miroslavljevog jevanđelja, nisu ni mogli da dobiju saglasnost za to. Kako su uspeli da unesu sredstva za snimanje i kako su ipak snimili Miroslavljevo jevanđelje jedno je od zanimljivih pitanja. I na to postoje odgovori, ali bi nam to oduzelo previše prostora. Priča se tu ne završava.
“Dosije” se ponovo obratio Ministarstvu kulture, ovog puta za dobijanje odobrenja za objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja, što znači za odobrenje korišćenje naziva, imena i lika kulturnog dobra od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe. Razmatrajući zahtev AIZ “Dosijea”, Ministarstvo je utvrdilo da je ovo preduzeće na nelegalan, piratski način izvršilo snimanje Miroslavljevog jevanđelja, bez odobrenja Ministarstva kulture, te je 3. septembra 1998. godine donelo rešenje kojim se zahtev “Dosijea” odbija. Tu bi priči trebalo da bude kraj. Ali, “preduzimljivi” momci iz “Dosijea” odneli su snimljeni materijal u Johanesburg i napravili fototipsko izdanje. Međutim, problem nesaglasnosti Ministarstva kulture time nisu rešili.
Naši autori su zatim pokusali, na razne načine, da utiču na Ministarstvo. Kako im to nije uspelo, odlučili su da tuže Ministarstvo. No, Vrhovni sud je potvrdio rešenje Ministarstva kulture, odnosno svojom presudom od 25. maja 1999. potvrdio je zakonitost rešenja Ministarstva kulture kojim “Dosije” nije dobio saglasnost za objavljivanje Miroslavljevog jevanđelja.
Sa promenom ministra, “Dosije” je uspeo da sa novim sklopi sporazum po kojem se Ministarstvo obavezuje da obustavi sve postupke vezane za izdavanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja. Međutim, sporazum nije pravni akt kojim se ukida rešenje Ministarstva i Vrhovnog suda kojim se konstatuje da je “Dosije” na prevaru snimio rukopis.
Od tog momenta, “Dosije” je slobodno raspolagao fototipskim izdanjem i u agresivnom marketingu kojim su prodavali svoje izdanje, predstavljao je sebe kao žrtvu tadašnjeg režima i Ministarstva kulture. Primera radi, na špici filma koji su snimili o procesu svog rada, piše da je to jedini rukopis zabranjen u Miloševićevo vreme, što je potpuna neistina zato što, kao što je već rečeno, nije zabranjen nego nije dobio dozvolu za štampanje.
Da li je moguće da se niko tokom skoro 25 godina otkako se pojavilo izdanje “Dosijea”, a sve ističući vrednost rukopisa Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu, nije upitao kako to da je fototipsko izdanje najznačajnije knjige naše kulture uradila privatna izdavačka kuća, a ne država? Zašto se država odrekla prihoda koji bi imala od ovog izdanja? Kako to da se niko nije upitao, ako je rukopis objavljen u Johanesburgu, kako znamo koliki mu je tiraž, i da li se i po kojoj ceni prodaje u svetu a sve bez kontrole države? Kako to da se niko nije upitao da li je istina da je fototipsko izdanje zabranjeno, nego je javno mnjenje bilo na strani autora žaleći njihovu sudbinu? I šta se dešava sa filmom i serijom u kojima se koriste netačne činjenice i interpretiraju shodno želji autora da se, to je samo pretpostavka, već jednom “osvete Ministarstvu kulture”? Ja ponavljam, i tada i danas, svoje najdublje uverenje da se kulturna dobra ne mogu prepustiti privatnoj inicijativi čak i onda kada je ona brža i efikasnija. I na kraju, još jedno pitanje: da li je i danas moguće da neko bez dozvole snimi kulturno dobro, iznese snimljene materijale van zemlje, štampa ih i ubira prihod za nešto što pripada ovoj kulturi i svima koji su njen deo?
Mi, kao država, očekujemo da postanemo deo Evropske unije. Jedan od uslova do tog cilja je borba protiv piraterije.
Autorka je profesor emeritus Fakulteta za medije i komunikacije
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Režim ne zna kud udara. To se vidi po, čak i za njegove standarde učestalim, javnim obraćanjima nepomenika. Vidi se i po tome što je pogubljen i konfuzan, a često se građanima obraća i u vidno alkoholisanom stanju. Samokontrola nikada nije bila njegova jača strana, a sada je potpuno nestala. Slabost se ogleda i u metodi borbe protiv masovnog studentskog i građanskog pokreta. Metoda se zove – majmunsko oponašanje. Njihov položaj je sve gori kako vreme odmiče. Ne samo na političkom nego i na ekonomskom planu. Plate kasne, budžetska sredstva su sve tanja
Opozicija i njoj naklonjena javnost očekuje veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare. Čini se da i jedna i druga strana preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima
Vojska Srbije nema kapacitet da izvede paradu poput nekadašnje JNA, koja je 1985. godine imala više od 300.000 pripadnika, a na poslednju paradi 9. maja te godine direktno je izvela njih 6.690. Plus prateće službe, kojih je bilo više od 4.000. Na toj paradi bila su borbena sredstva koja će se pokazati i sad, 40 godina kasnije. Reč je o tenkovima M-84, helikopterima “gazela”, avionima “orao” i “super galeb G-4”, oklopnim transporterima i kamionima. Sada će svi oni biti predstavljeni kao “modernizovana čuda” iako su im odavno istekli resursi
Glas svakog fakulteta, ali i mogućnost stavljanja veta uz obavezan intervju i prihvatanje ideološkog minimuma, deo su procesa kroz koji svaki potencijalni kandidat za “studentsku listu” mora da prođe, saznaje “Vreme”. Iako Aleksandar Vučić žali što njegov protivnik još nema lik, studenti baš strateški ne žele da vlastima i tabloidima daju mogućnost za satanizaciju izabranih ljudi
Kao sa statistima na naprednjačkim okupljanjima, predsednik Srbije nema sreće ni sa siledžijama: em ih je malo, em su sitna boranija. Da nemaju policijski kordon iza leđa, davno bi ih narod razjurio. Ovako zavise od tetošenja onih koji bi ih – da je zakona i pravde u Srbiji – morali hapsiti. Prosto rečeno, jadni su i oni, a i ovi koji ih angažuju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
