foto: media centar
Da li je moguće da se niko tokom skoro 25 godina otkako se pojavilo izdanje “Dosijea”, a sve ističući vrednost rukopisa Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu, nije upitao kako to da je fototipsko izdanje najznačajnije knjige naše kulture uradila privatna izdavačka kuća, a ne država? Zašto se država odrekla prihoda koji bi imala od ovog izdanja? Ako je rukopis objavljen u Johanesburgu, kako znamo koliki mu je tiraž, i da li se i po kojoj ceni prodaje u svetu a sve bez kontrole države
Ovih dana, na konferenciji za štampu koju su povodom digitalizacije Miroslavljevog jevanđelja u Medija centru održali Veljko Topalović i Boško Savković iz Autorske izdavačke zadruge “Dosije”, i u pojedinim dnevnim listovima, pominju se moje ime i Ministarstvo kulture na čijem čelu sam bila od 1994. do 1998. godine. Topalović i Savković pominju zloupotrebe oko trošenja novca izdvojenog za finansiranje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja i njegovu zabranu od strane Ministarstva kulture. Prvu optužbu, budući da je potpuno neosnovana i gotovo smešna zbog nepoznavanja tehnologije finansiranja, neću komentarisati, već ću je prepustiti proceni i odluci suda.
Kad je reč o drugoj optužbi, da je fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja bilo zabranjeno, na čemu su sve vreme pomenuti autori gradili svoj marketing, da bih javnosti koja je najčešće na strani autora, doživljavajući ih kao žrtve režima i borce za kulturno nasleđe, bolje objasnila, poslužiću se hronologijom događanja vezanih za pomenuti rukopis.
Priča počinje pre skoro trideset godina. Grupa “entuzijasta” vođena različitim motivima (koje možemo samo da naslućujemo) odlučila je da objavi fototipsko izdanje jedne od najlepših rukopisnih knjiga, Miroslavljevog jevanđelja, nastalog krajem 12. veka, najstarijeg ćiriličnog rukopisa stare srpske književnosti. Rukopis je 1979. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Znači, za početak je trebalo savladati samo jedan problem: dobijanje odobrenja za korišćenje naziva, imena i lika kulturnog dobra od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe, odnosno dobijanje odobrenja za objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja.
Tadašnje Ministarstvo kulture, očigledno “preozbiljno” shvativši svoju ulogu i sam zakon o kulturnim dobrima, tu saglasnost nije dalo. Pre svega, iz sasvim pragmatičnih razloga. Taj zadatak bio je već poveren nacionalnim institucijama kulture, Narodnom muzeju u Beogradu i Narodnoj biblioteci Srbije, kao institucijama od nacionalnog značaja koje su odgovorne za čuvanje kulturnih dobara. Inače, po članu 73. stav 2. Zakona o kulturnim dobrima, Ministarstvo nadležno za poslove kulture odobrava da se naziv, ime i lik kulturnog dobra od izuzetnog značaja može koristiti u komercijalne svrhe.
Kako je pomenuta Izdavačka zadruga došla do fotokopije rukopisa? Prevarom. Obratili su se Narodnom muzeju u Beogradu, ali, poučeni iskustvom sa Ministarstvom, sa drugačijim tekstom. Iz molbe Narodnom muzeju vidi se da je izdavač tražio da mu se omogući, uz naknadu, snimanje arhivske građe o istorijatu Jevanđelja i korišćenje postojećih slajdova inicijala. Citiraću ga:
“Obaveštavamo vas da pripremamo za štampu publikaciju posvećenu Miroslavljevom jevanđelju i njegovoj neobičnoj istoriji u poslednjih sto godina. Knjiga će biti opremljena odgovarajućim kritičkim naučnim aparatom…” Prema tome, Izdavačka zadruga uopšte nije tražila dozvolu za snimanje Miroslavljevog jevanđelja, niti je od Narodnog muzeja tu dozvolu dobila, već samo za korišćenje postojeće dokumentacije u vezi sa Miroslavljevim jevanđeljem. Pritom, podsetila bih da po Zakonu o kulturnim dobrima nijednoj ustanovi zaštite, pa ni Narodnom muzeju, nije dato ovlašćenje da odobrava korišćenje naziva, imena i lika kulturnih dobara od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe. Ovo ovlašćenje Zakon dozvoljava isključivo Ministarstvu nadležnom za poslove kulture.
Zato su od Narodnog muzeja dobili samo saglasnost za korišćenje postojeće dokumentacije u vezi sa Miroslavljevim jevanđeljem. Oni su tu saglasnost zatim zloupotrebili, i na nelegalan, piratski način izvršili snimanje Miroslavljevog jevanđelja. Da naglasim, s obzirom na to da Zadruga nije podnela Narodnom muzeju u Beogradu nikakav zahtev za snimanje Miroslavljevog jevanđelja, nisu ni mogli da dobiju saglasnost za to. Kako su uspeli da unesu sredstva za snimanje i kako su ipak snimili Miroslavljevo jevanđelje jedno je od zanimljivih pitanja. I na to postoje odgovori, ali bi nam to oduzelo previše prostora. Priča se tu ne završava.
“Dosije” se ponovo obratio Ministarstvu kulture, ovog puta za dobijanje odobrenja za objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja, što znači za odobrenje korišćenje naziva, imena i lika kulturnog dobra od izuzetnog značaja u komercijalne svrhe. Razmatrajući zahtev AIZ “Dosijea”, Ministarstvo je utvrdilo da je ovo preduzeće na nelegalan, piratski način izvršilo snimanje Miroslavljevog jevanđelja, bez odobrenja Ministarstva kulture, te je 3. septembra 1998. godine donelo rešenje kojim se zahtev “Dosijea” odbija. Tu bi priči trebalo da bude kraj. Ali, “preduzimljivi” momci iz “Dosijea” odneli su snimljeni materijal u Johanesburg i napravili fototipsko izdanje. Međutim, problem nesaglasnosti Ministarstva kulture time nisu rešili.
Naši autori su zatim pokusali, na razne načine, da utiču na Ministarstvo. Kako im to nije uspelo, odlučili su da tuže Ministarstvo. No, Vrhovni sud je potvrdio rešenje Ministarstva kulture, odnosno svojom presudom od 25. maja 1999. potvrdio je zakonitost rešenja Ministarstva kulture kojim “Dosije” nije dobio saglasnost za objavljivanje Miroslavljevog jevanđelja.
Sa promenom ministra, “Dosije” je uspeo da sa novim sklopi sporazum po kojem se Ministarstvo obavezuje da obustavi sve postupke vezane za izdavanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja. Međutim, sporazum nije pravni akt kojim se ukida rešenje Ministarstva i Vrhovnog suda kojim se konstatuje da je “Dosije” na prevaru snimio rukopis.
Od tog momenta, “Dosije” je slobodno raspolagao fototipskim izdanjem i u agresivnom marketingu kojim su prodavali svoje izdanje, predstavljao je sebe kao žrtvu tadašnjeg režima i Ministarstva kulture. Primera radi, na špici filma koji su snimili o procesu svog rada, piše da je to jedini rukopis zabranjen u Miloševićevo vreme, što je potpuna neistina zato što, kao što je već rečeno, nije zabranjen nego nije dobio dozvolu za štampanje.
Da li je moguće da se niko tokom skoro 25 godina otkako se pojavilo izdanje “Dosijea”, a sve ističući vrednost rukopisa Miroslavljevog jevanđelja za srpsku kulturu, nije upitao kako to da je fototipsko izdanje najznačajnije knjige naše kulture uradila privatna izdavačka kuća, a ne država? Zašto se država odrekla prihoda koji bi imala od ovog izdanja? Kako to da se niko nije upitao, ako je rukopis objavljen u Johanesburgu, kako znamo koliki mu je tiraž, i da li se i po kojoj ceni prodaje u svetu a sve bez kontrole države? Kako to da se niko nije upitao da li je istina da je fototipsko izdanje zabranjeno, nego je javno mnjenje bilo na strani autora žaleći njihovu sudbinu? I šta se dešava sa filmom i serijom u kojima se koriste netačne činjenice i interpretiraju shodno želji autora da se, to je samo pretpostavka, već jednom “osvete Ministarstvu kulture”? Ja ponavljam, i tada i danas, svoje najdublje uverenje da se kulturna dobra ne mogu prepustiti privatnoj inicijativi čak i onda kada je ona brža i efikasnija. I na kraju, još jedno pitanje: da li je i danas moguće da neko bez dozvole snimi kulturno dobro, iznese snimljene materijale van zemlje, štampa ih i ubira prihod za nešto što pripada ovoj kulturi i svima koji su njen deo?
Mi, kao država, očekujemo da postanemo deo Evropske unije. Jedan od uslova do tog cilja je borba protiv piraterije.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Ministri često nazivaju Vučića razrednim starešinom. U njegovoj učionici nema radosti ili kritičnog promišljanja. Ima da svi pognu glave nad klupama, bubaju i slušaju. O čemu se ovde radi, čitalac gleda na televiziji svaki dan
RTS je blokiran, univerziteti ne rade, a sa vrha vlasti kuljaju pretnje, uvrede i prozivke tužilaštva i policije da hapse blokadere, te izgrednike i teroriste. Srpska država se pretvorila u farsu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
