Nekome šansa, nekome katastrofa

“Ovo je bruka i sramota! Trovanje naroda! I ovo malo što ima seljak da preživi treba da bude uskraćeno! Kad bi moglo da se stane i opameti ako nije kasno!”, ljutito izgovara Ivan Perić, dok u blatnjavim gumenim čizmama do kolena ubacuje kukuruz u džakove i pletene korpe, sa još desetak žena i muškaraca, i mladih i starijih. U plavim očima strepnja da ovde, nadomak selâ Brezjak, Gornje i Donje Nedeljice, udaljenih od Loznice oko 12 kilometara, života više neće biti ako proradi rudnik litijuma kompanije Rio Tinto. Po proceni naučnika, rudnik će potencijalno da utiče na 293 km² zemljišta, 22 sela i 19.000 stanovnika ovog kraja.

Od 2004. godine, kada je englesko-australijska kompanija procenila da se u ležištu Jadra nalazi blizu 10 odsto istraženih resursa litijuma u svetu, geološka istraživanja se sprovode i eksploatacija priprema, iako studije o uticaju na životnu sredinu nigde nema, a posledice su već veoma vidljive. Sprovode se intenzivno jer je metal preko potreban za proizvodnju baterija hibridnih i električnih automobila, koji bi trebalo da igraju odlučujuću ulogu u postizanju ciljeva Pariskog klimatskog sporazuma. Naime, brojke su jasne. Kako bi došlo do energetske tranzicije i postigla se karbonska neutralnost do 2050. godine, Evropskoj uniji je do 2030. godine potrebno 18 puta više litijuma nego sada. Po procenama Međunarodne agencije za energetiku, do 2040. godine sadašnja potražnja litijuma pomnožiće se sa 42. “Istorijska šansa za Srbiju”, tvrdi predsednik Aleksandar Vučić?

BORBA ZA GOLI ŽIVOT

“Ja to ne znam, u politiku se ne razumem, ali znam da su neki ljudi kupili zemlju pored mojih njiva, ogradili crvenim trakama i napisali ‘zabranjen pristup – privatan posed’, pa posle iskopavali i odnosili plodnu zemlju dok nisu napravili dve ogromne bare, pa mi je sada sve poplavljeno”, kaže Ivan Perić. “Za mene ovo nije nikakva prilika za zemlju, ja od ovoga živim i hranim se godinu dana. Treba da napravim zimninu od ovog kukuruza, da nahranim svinjče za slavu. Ovako se vraćamo sto godina unazad, jer mehanizacija ovde više ne pomaže. Borimo se od te vode koju su povukli na površinu, a već se borimo sa poplavama Jadra godinama, i to niko nije rešio”, ističe on.

“Kako bi kamuflirali da je zemlja oko mnogih od 500 postojećih bušotina mrtva, jer se izlivaju toksične materije i slana voda iz podzemlja, nekoliko puta mesečno podizvođači Rio Tinta vrše rekultivaciju: izvade zemlju oko cevi i nanesu sloj zdrave zemlje iz okoline”, objašnjava Marijana Petković (47), profesorka književnosti u Loznici i aktivistkinja udruženja “Ne damo Jadar”. “Ovde je vlasnik MAK gradnje trebalo da dovozi drinsku zemlju koja je oko 1000 dinara kubik. A on se dosetio da za 5000 evra kupi njivu i da tu kopa. Dok nije pogodio u žilu podzemne vode na tri-četiri metra dubine, jer je to aluvijon Jadra. Tako je nastala bara na površini od 70 ari. Sada, kad ta voda nadođe, Jadar preliva okolo u sve njive. Inspekcija mu je naložila da njivu vrati u prvobitno stanje, ali ništa. Da ne govorimo o tome da je za bušotine trebalo da bude urađena studija uticaja na životnu sredinu. Sve su rađene uz kršenje zakona o izgradnji i zakona o poljoprivredi, jer nijedna njiva nije privedena nameni”, ističe ona.

Ivan Perić kaže da njegova zemlja nije za prodaju. Kao i mnogi kojima je to ponuđeno. “Od 600 hektara koji su im potrebni, kupili su 130, odnosno 40 domaćinstava”, tvrdi Marijana Petković, dok obilazimo jedan niz prodatih kuća u Gornjim Nedeljicama. “Prva je pristala izvesna Jelena, plac od 60 ari i kuću dala je za 99.000 evra. Kupili su auto, sad žive u stanu”, tužno kaže Dragan Karajčić, predsednik mesne zajednice. Prizor je jeziv, kao u selu duhova. Poskidana je sva stolarija, krov, utičnice… Uglavnom je ostao samo kostur kuća. Crveno-bele trake upozoravaju: “Privatan posed, pristup zabranjen neovlašćenim osobama; Pažnja!!! Opasnost!!!”.

“Vlast kaže da ništa neće biti urađeno dok se ne završe studije, ali ko im je onda ovo dozvolio?”, pita se Marijana Petković. Za meštane ovog ratarsko-povrtarskog kraja koji se protive rudniku Rio Tinta, u pitanju je borba za goli život. “Predviđeno je da se upotrebi 110 tona eksploziva mesečno, da se koriste beskonačne količine vode i struje, koju u Srbiji, paradoksalno, uglavnom proizvodimo u termoelektranama na ugalj, da se upotrebi 300.000 tona sumporne kiseline godišnje…”, ističe Zlatko Kokanović, veterinar iz Gornjih Nedeljica i jedan od osnivača udruženja “Ne damo Jadar”. “Na sva naša pitanja o zagađenju, deponijama jalovine koje Jadar može da poplavi, otpadnim vodama, buci, isparavanjima… odgovora nema. Ne kažu šta će biti s nama.”

Kokanović obrađuje 40 hektara zemlje i poseduje dvadesetak muznih krava. “Na 200 metara vazdušnom linijom od moje kuće treba da se prerađuje 4500 tona dnevno i to najcrnjom tehnologijom”, kaže ovaj otac petoro dece, dok stojimo na brdašcu sa pogledom na šumu između njegove zemlje i prostora rudnika. Tvrdi da je spreman da brani svoj kraj po cenu života. “Ova zemlja je rodnica, velikodušna je i kad je suša i kad je kiša. Ali, dole ima kojekakvih elemenata. Oni nama ne smetaju, ali smetaju kada izađu na površinu.”

PROTESTI SA MALO PODRŠKE

Međutim, Rio Tinto je zapeo i žuri da se dočepa zemlje. “Džipovi njihovog obezbeđenja neprekidno patroliraju selima, danju i noću, njihovi predstavnici zovu telefonom preko advokata, ubeđuju da prodamo, provociraju narod, kao da smo mi ovde divljaci”, tvrdi Zlatko. U tome imaju podršku policije. Autorka ovog teksta je, na primer, legitimisana po zahtevu Rio Tinta, kako je priznao pripadnik policije, iako je bila na javnoj površini dok je radila ovu reportažu, i zadržana je 45 minuta. “I pošto svi ti pritisci nisu dali očekivane rezultate, vlast se dosetila da donese izmene zakona o eksproprijaciji i referendumu, krojene za Rio Tinto”, smatra Mijat Lakićević iz Podrinjskog antikorupcijskog tima (PAKT) u Loznici, koji sarađuje sa organizacijom “Ne damo Jadar”.

“Vlast je odlučila da nas 20.000 budemo žrtveni jaganjci da bi neko drugi uživao u plodovima zelene tranzicije, a oni dobili za to nagradu. Kod nas treba da ostanu razorena zemlja, preseljeno stanovništvo i otpad! I što je najgore, hoće još desetine takvih rudnika da otvore po celoj zemlji! Niko od lokalnih vlasti nas nije posetio. Posebno nije gradonačelnik Vidoje Petrović, sada član SNS-a, koji je bio član svih stranaka na vlasti od 2004. godine”, žali se Dragan Karajčić. “Ministarka energetike Zorana Mihajlović prvi put je došla prošle nedelje i srela se sa jednim jedinim čovekom, inače loše reputacije. Svi nas obilaze kao kiša oko Kragujevca. Ni pop nije na našoj strani: više ne smemo da se okupljamo u konaku naše crkve Svetog Georgija, a mi je podigli. Videli smo doduše podršku vladike Grigorija, na kojoj smo beskrajno zahvalni, ali patrijarh nije odgovorio na naša pisma.”

Ipak, ohrabreni masovnom podrškom građana širom Srbije proteklih dana, Zlatko, Marijana, Mijat i ostali nastavljaju otpor pod sloganom “Znamo da ne damo”. Pored povlačenja izmena zakona o eksproprijaciji i referendumu, više stotina njih je 29. novembra zahtevalo ispred Skupštine grada Loznice da se povuče prostorni plan grada, kojim je predviđena izgradnja rudnika litijuma kompanije Rio Tinto, i da se zakaže ponovno razmatranje tog plana. Sa ciljem da Ivan Perić dobije potvrdan odgovor na pitanje: “Da li će naša deca moći da nastave da ovde žive?”