100 dana vlade Mirka Cvetkovića

Vlada premijera Mirka Cvetkovića završava period u kome bi kabinet trebalo da bude pošteđen kritika, takozvanih prvih 100 dana, period po dužini jednak onom između Napoleonovog povratka sa Elbe i poraza kod Vaterloa u junu 1815.

Ona knjiži nekoliko dalekosežnih uspeha: ratifikacija SSP-a sa EU i gasnog sporazuma sa Rusijom, ugovor sa Fijatom, radovi na Koridoru 10, izručenje haškog optuženika Karadžića, i diplomatska pobeda u vezi sa Kosovom na veoma teškom terenu, na Ist Riveru. Vlada je tako u tri važne tačke uspela da čvrsto naznači glavne pravce svoje politike. Premijer Cvetković uz nabrojano dodaje i – borbu protiv korupcije.

Vlada je (a prva u vladajućoj koaliciji, Demokratska stranka) objavila novi početak obračuna s korupcijom. Dok je trajao aplauz, predsednik Srbije Tadić je rekao da nemaju baš svi razloga za aplaudiranje. Usledilo je hapšenje predsednika zrenjaninske opštine, koji je iz Demokratske stranke, a i bivšeg direktora Službenog glasnika. Borbu protiv korupcije započinjale su i vlade pre ove o čemu govori tuce velikih suđenja raznim mafijama, drumskoj, prosvetnoj, stečajnoj itd.

DRUGA STRANA MEDALJE: U isto vreme vlada se suočila sa izvesnim teškoćama upravo u svim naznačenim ključnim segmentima. Ratifikacija SSP-a i iznenadno izručenje Karadžića nisu dovoljno odobrovoljili Evropu, ili bar Holandiju, što izlazi na isto. Rusi su nepopustljivi kad je reč o ceni za NIS.

Dok je u Beogradu još trajalo zadovoljstvo zbog rezultata 77:6 na Ist Riveru, došlo je do velike zategnutosti s Crnom Gorom i Makedonijom i do uskraćivanja gostoprimstva njihovim ambasadorima zbog toga što su Podgorica i Skoplje priznali nezavisnost Kosova dan posle srpskog uspeha u Njujorku. U Skupštini Srbije opozicija je taj potez suprotstavljala činjenici da je vlada 9. oktobra donela odluku da vrati ambasadore Srbije koji su pozvani na konsultacije u Beograd iz država koje su ranije priznale nezavisnost Kosova…

Vlada za sada ne uspeva da sa opozicijom pronađe formulu za novu rezoluciju o nastavku državne politike na Kosovu, što je ranije bio slučaj. Radikali, naprednjaci i narodnjaci se protive misiji Euleks, a vlast je smatra prihvatljivom, ako dobije podršku SB UN-a. Iz opozicije, naročito iz Koštuničinog DSS-a ponavljaju da će vlada u daljem toku evropskih integracija biti ucenjena i zahtevima da Beograd uspostavi dobrosusedske odnose s Kosovom. Neki od njih (funkcioner DSS-a, bivši ministar za KiM Slobodan Samardžić) vladu porede sa žirafom koja izvija vrat da gleda u što dalju budućnost, a ne vidi stvarnost oko sebe. S druge strane, Jovanovićev LDP je tražio prekid dosadašnje kosovske politike.

Do neke promene stila kosovske politike je došlo, ali se može reći da je ona u osnovi ostala u okvirima u kojima je u prethodnom periodu vođena uz načelnu saglasnost vlasti i opozicije. Upućivanje pitanja Međunarodnom sudu pravde o kosovskoj nezavisnosti trebalo bi da smanji naše kosovske tenzije, mada prve indicije govore da će vlada i dalje biti izložena sumnjičenju iznutra i uslovljavanju i pritiscima spolja.

Pokazalo se da Brisel nije baš tako dobro raspoložen prema proevropskoj vladi u Srbiji kako su to partije vladajuće koalicije govorile u izbornom periodu. Pod raznim izgovorima odlagano je odmrzavanje prelaznog sporazuma sa Srbijom. Vlada je krila frustraciju zbog tog odlaganja. Odlučuje da jednostrano počne s primenom SSP-a. Teši se i procenama da je Srbija u ovom periodu za korak bliža stavljanju na belu šengensku listu. No, treba sačekati da se pregovori o tome završe.

Predsednik Haškog tribunala Fausto Pokar je početkom oktobra izjavio da hapšenje haških optuženika Stojana Župljanina i Radovana Karadžića predstavlja važnu prekretnicu u saradnji Srbije sa Tribunalom, ali da on ne može uspešno da završi rad ukoliko dvojica preostalih begunaca, Ratko Mladić i Goran Hadžić, ne budu uhapšena što pre.

Kod kuće, izručenje Karadžića su pratile demonstracije tokom kojih je jedan čovek (Ranko Panić) zadobio povrede od kojih će petnaest dana kasnije umreti. Slučaj je bio tema mnogih replika i diskusija pod izgovorom da je povređen skupštinski poslovnik, da bi se rasprava relativno smirila posle izveštaja Ministarstva policije.

Šturo objašnjenje o tome da su tajne službe uhapsile Karadžića u skladu sa zakonom, komplikovalo je situaciju time što je postalo povod za špekulacije i sumnje od strane radikala, ili od ljudi uključenih u Karadžićevu odbranu. Profesor Čavoški, na primer, u jednom tekstu, tvrdi da je Karadžić zadržan tri dana kako bi se (neuspešno) pregovaralo sa Miloradom Dodikom o tome da izručenje ide preko Republike Srpske.

Onda se zbilo još nekoliko događaja koji su proizveli dosta političke magle.

RADIKALNI NAPREDNJACI: Za vladu može biti značajno to što je došlo do rascepa u najvećoj opozicionoj stranci, Srpskoj radikalnoj, jer to menja političku konfiguraciju. Mnogi su zaključili da je to u vladinu korist, mada Tomislav Nikolić najavljuje da će biti oštra opozicija Tadiću.

Tomislav Nikolić je najavio da bi glasao za ratifikaciju SSP-a uz jednu interpretativnu klauzulu u pratećem zakonu koja se tiče celovitosti Srbije, a koju je prihvatila vladajuća većina i toga se držala i kada su se radikali zbog toga međusobno sukobili toliko da niko od njih nije glasao.

Nikolić je potom formirao Srpsku naprednu stranku, što su vladi naklonjeni mediji pratili s korektnom naklonošću. Prilično uverljivo zvuče oni koji kažu da se teško može uspostaviti neka veza između te stranke i one koju je u januaru 1881. godine formirala grupa mladokonzervativaca okupljenih oko lista „Videlo“, u kojoj su bili Milan Piroćanac (prvi predsednik, do 1886), Milutin Garašanin (drugi predsednik, do 1898), Stojan Novaković (predsednik posle obnove 1906) ili jedna renesansna ličnost Čedomilj Mijatović. Neke od tih ličnosti stavili su na svoju zastavu naši novi liberali.

Nešto drugo je ovde zanimljivo onima koji na politiku gledaju kroz istorijske paralele: da li u Srbiji radikali mogu postati naprednjaci, s obzirom na to da predanje govori da su u nekim selima stariji radikali i naprednjaci godinama zabranjivali potomcima da sklapaju brakove iz suprotnog tabora.

Ti stari naprednjaci su prvo vreme bili u savezništvu sa onim radikalima, ali su ubrzo ušli u sukob i oko vlasti i oko političkih načela. Onda je došla Timočka buna, progon radikala, a zatim „otdih naroda“ – za devet godina, od 1887. do 1896. godine ubijeno je 377 naprednjaka, neki na veoma drastičan način.

Kako je pisalo pomenuto „Videlo“: „Ubistvo Jovana Žujovića, pisara opštine u Bobovi, izvršeno je na jedan način, koji buni savest i nateruje crven stida na obraz. Pošto su ga bili u mehani gomila je vodila kolo, a kad je Jovan počeo obamirati, onda su ga izneli napolje, bacili ga pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Pošto su u tome uspeli, uneli su ga u mehanu, i nanovo tukli, uz svirku i igru. Ovo je ponavljano više puta. Kad je Jovan umro, onda su mu o(d)sečene uši i nos, a razvraćena donja vilica a onda bačen na drum…“

Ne povratilo se…

Na taj sukob valja podsetiti i kao neku istorijsku opomenu u trenutku kada se sukob dve grupacije odvija u skupštini, po televizijama i po sudovima. Radikali su u tom sukobu agresivniji i koriste sav svoj verbalni repertoar: „izdajnik broj jedan“, „izdajnik broj četrnaest“ itd.

Ovde bi valjalo podsetiti i na najavljenu deklaraciju o političkom pomirenju između demokrata i socijalista, koja se negde zaturila.

Vladajućoj koaliciji, kao i većem delu javnosti, verovatno se ne sviđa što taj sukob obuzima i značajan deo skupštinskog vremena. Dobro, tačno je to da protekli period ne karakteriše neka naročita efikasnost, ali ona ne ide na vladin račun. Vlada Srbije je od 7. jula, kada je izabrana, održala je 24 sednice i u skupštinsku proceduru uputila 70 zakonskih predloga. Mnogi od njih (kao, na primer, šengenski paket) zapravo su pripremljeni u prošlom mandatu, što govori da u nekim važnim segmentima postoji politički kontinuitet. DSS-ovi poslanici koji su inače oko Kosova pojačali nacionalnu retoriku, i tvrđi stav prema EU, nekoliko puta su podsećali na to da su ti evropski zakoni pripremljeni u Koštuničinom kabinetu, da bi se istovremeno žalili na to da su prebrzo proglašeni za antievropejce.

Poslanici su dosada usvojili samo 14 propisa. Skupština je dugo bila blokirana što opozicionom opstrukcijom, što pauzama koje je pravila sama vladajuća garnitura zato što za neka pitanja nije imala dovoljnu većinu ili je kupovala vreme radi završetka raspoređivanja, radi okončanja pregovora, na primer u Beogradu, a možda i zbog bezrazložnog straha od širenja napetosti. Početkom oktobra vladajuća većina je da bi ubrzala donošenje tzv. šengenskog paketa, spojila načelnu raspravu čak o šest tačaka dnevnog reda zbog čega su s pravom protestovali poslanici LDP-a. Nije bilo uštede vremena, prvo je mnogo vremena utrošeno na poslovnička nadmudrivanja, a onda je, voljom vladajuće većine, skupština čak četiri dana pauzirala.

Neki mediji (Dojče vele) špekulišu i o tome kako bi raspisivanjem vanrednih izbora vlada sada lako mogla da marginalizuje opoziciju, oslabljenu rascepom radikala, pa i da ukloni ucenjivački pritisak manjih partija. Povod za te špekulacije mogu da budu naprosto probni baloni partijskih štabova, a može da bude i činjenica da je odmah po formiranju vlade bila najavljena (ministar Milan Marković) izmena izbornog zakona, mada se istovremeno tvrdilo da će ova vlada izgurati ceo mandat i osvojiti novi.

Želje vladajuće koalicije da obezbedi političku dominaciju otkriva možda i činjenica da je odmah po formiranju vlade najavljena izmena zakona o informisanju, što je uvek indikator političkih namera, zatim blic-krig promena rukovodstva Politike. Ima i srljanja u polje na kome se DOS opekao u vreme kada ga je držala revolucionarna groznica. Čuo se ponovo predlog o oduzimanju mandata (Čiplić) poslanicima koji zloupotrebljavajući skupštinsku govornicu krše ljudska prava. Odluku bi donosila skupština, dakle vladajuća većina. Ako baš hoće, mogu se ponovo upecati u tu zamku, ali bi ih valjalo podsetiti da je uvek bolje kad o kršenju zakona sporo prosuđuje sud…

RUSI: Ni za jednu vladu nije dobro ako mnogo optužuje opoziciju, jer izgleda da je ipak od odlučujuće važnosti to u kakvom stanju je vladajuća koalicija. Vladi je trebalo i malo vremena da usaglasi stanovišta u ne tako jednostavnoj koaliciji o krupnim pitanjima. Na primer, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Dinkić i ministar za energetiku Škundrić istupali su na temu ruskog sporazuma različito, pa i povlačili različite poteze (naručivanje nove procene vrednosti NIS-a od Dilojta). Ipak, izgleda da je vlada presudila da je gasni sporazum od strateške važnosti, dakle važniji od nepovoljno prodatog NIS-a. Ministar Škundrić saopštava da su nastavljeni i pregovori sa Rusijom u vezi sa revitalizacijom hidroelektrane Đerdap.

Predsednik Tadić, koji je u prošlom periodu, uz Koštunicu, bio jedan od političkih „žiranata“ ruskog sporazuma, možda je u tom kontekstu morao malo da krije nezadovoljstvo zbog Dinkićeve solo igre, ali taj potencijalno veliki spor u vladajućoj koaliciji nije eskalirao. Ruski sporazum velikog je u skupštini prošao uz podršku velikog dela opozicije. Poslanici LDP-a ponavljaju kako se nadaju da će taj sporazum propasti. Oni prilično eksploatišu vest lista „Vedomosti“ (ruski list u zajedničkom vlasništvu sa „Volstrit džornalom“ i „Fajnenšel tajmsom“) da će početak izgradnje gasovoda Južni tok biti odložen bar do 2015. godine.

USAGLAŠAVANJE: Premijer Cvetković tvrdi da vlada radi harmonično. Jedan pregled kaže da je na prvih 15 sednica vlada odluke donela jednoglasno. Izgleda da je bilo još uspešno pacifikovanih sporova unutar same vlade. Da izgradnju drumskog i železničkog Koridora 10 mora da vodi Mrkonjićevo Ministarstvo infrastrukture insistirali su očito socijalisti. Spor je verovatno bio u tome što kredite u pregovorima sa Svetskom bankom i evropskim bankama treba da obezbeđuje potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić.

Da je Srbija od Svetske banke i Evropske investicione banke obezbedila sredstva za završetak Koridora 10, saopštio je 13. oktobra potpredsednik vlade Đelić. U trenutku kada ne znamo tačno da li će nas pogoditi cunami ili samo nešto veći talas svetske recesije, vest je važna: od 600 miliona dolara podrške Svetske banke, za Koridor 10 treba da bude izdvojeno 388 miliona dolara. Nacionalni savet za infrastrukturu, kojim je predsedavao predsednik Srbije Tadić, dalo je prednost Koridoru 10.

Formiranje tog saveta u kome sede premijer i nadležni ministri bilo je povod opoziciji, najviše radikalima, da počnu da optužuju predsednika Tadića da izlazi iz ustavnih ovlašćenja.

Opozicija je vladi zapravo najviše zamerala to da je mimo Ustava podređena predsedniku Srbije Tadiću i da zapravo nije ona ta koja vodi politiku. Radikali su Cvetkovića nazivali „premijerom na uzdi“. Cvetković se povodom 100 dana vlade osvrnuo na te primedbe, rekavši da su on i Tadić deo istog tima, da je prirodno da koordiniraju aktivnosti i da se varaju oni koji prognoziraju da tu može doći do nekog konflikta.

Vlada priprema rebalans budžeta, a predstoji joj i dugoročno obuzdavanje različitih apetita. Nastojanje da se sa MMF-om sklopi novi, nekreditni aranžman, verovatno je motivisano željom da se „čuvar kase“, recimo ministar finansija, pozove na klasično objašnjenje tipa „ne daju ovi iz MMF-a“. Verovatno je i to da na osnovu monitoringa MMF-a vlada nastoji da pribavi neki poen za kreditni rejting Srbije u vreme kreditnog cunamija po svetskim berzama.

KRIZA: Glavni izazov za ovu vladu je svakako globalna ekonomska kriza na koju je u prvi mah reagovala previše hladnokrvno, uprkos upozorenjima na oštar pad inače malog prometa na Beogradskoj berzi, kao i na procene stručnjaka da će biti smanjeni privatizacioni prihodi i strane investicije i da će biti skuplji strani krediti.

Efekat pomenute recesije će biti ozbiljan i dalekosežan, neki kažu da je to čak kraj tzv. kazino kapitalizma. Cvetkovićevoj vladi se može zameriti i to da je dugo čekala s reakcijom, na krizu koja je pokazivala znake još u junu.

Vlada je davala neke umirujuće izjave, ali je javnost ipak ostala uskraćena za kredibilno uputstvo kako da se ponaša i za suštinsku informaciju o tome šta će vlada preduzeti i kako sagledava dubinu i efekte te svetske krize. Poruke tipa „ja bih zapalio cigaretu i čekao“ nisu baš umesne, kao što ne bi bila umesna ni histerična reakcija koja bi proizvela paniku. Umirujuće izjave da će Srbiju ta kriza samo zapljusnuti gotovo ništa ne znači, jer se istovremeno kaže da će biti smanjen dotok kapitala i da će biti skuplji krediti, jer upravo na pretpostavci da će Srbiju zapljusnuti talas investicija bazirane su projekcije razvoja u sedećem periodu. Ne bi bilo fer reći da nema signala da vlada razmišlja o tome. Najavljuje se, na primer, da bi moglo da dođe do promene propisa o privatizaciji kako bi se dozvoljavanjem plaćanja na rate povećao broj interesenata. Zbog pada cene bakra na Londonskoj berzi metala, izazvanog globalnom finansijskom krizom, navodno se u Ministarstvu ekonomije razmišlja i o odlaganju raspisivanja tendera za izbor strateškog partnera za Rudarsko-topioničarski basen „Bor“…

Skupština za koju se zbog preovlađujućeg tona kaže da je neozbiljna podsećala je vladu na tu krizu kroz poslanička pitanja i kroz poslovničke intervencije koje nisu uvek opstrukcija. Kada je zasedao skupštinski Odbor za finansije sednici je prisustvovao veliki broj poslanika…