Zima

Zima. Kasne pedesete. Sneg tako zavejao pa podelio selo na levu i desnu stranu, gornju i donju. Roditelji kopali tunele kako bismo se videle mi drugarice. Bilo je divno, u isto vreme i strašno, ići s jedne strane ulice na drugu kroz ledeni škripući beli tunel…

Rane šezdesete. Sneg pao poslednjeg dana zime i Dan proleća obeležila belina kad joj vreme nije. Jedna se nežnost uplašila sama sebe tražeći pomoć od proleća, a proleću nisu dali ausvajs.

Sredina šezdesetih. Led okovao Sremske Karlovce pa stvarnost postala bajkovito nestvarna. Sve učenice Učiteljske škole krenule od svog Internata držeći jedna drugu za ruku kako bi doskočile ledu. Dugo je trajalo to odlaženje u školu po ledenoj ploči i dugo se pričalo o lomovima po strmim karlovačkim ulicama ističući kako mi, eto, nismo imale povređenih. Čarolija ledenog grada! Nezaboravno! Nigde kao u Karlovcima.

Moje selo. Bački Jarak. Kasne šezdesete. Vožnja sankama. Dva đihana Isidora Vlaovića upregnuta u prave velike sanke koje bešumno klize po uglačanom snegu. Nas je mnogo. Nabili se jedno do drugog pa tako smanjujemo dejstvo zime, a pomažu nam u tome i pune vangle vrućih ćufti i moča (prženica, pofezni). Uživamo, dernjamo se, bučno pozdravljamo prolaznike. Kružimo ulicama sela. Onda neko predloži da skoknemo do Gospođinaca i tako iznenadimo Vukicu, našu drugaricu. Umemo mi nju da iznenadimo, naročito o gospođinačkoj slavi. Iz tih poseta ostala nam izreka „Pije pivo po gospođinački“, u prevodu: svakom će biti pene, nekog možda dopadne i koji gutljaj piva. Lala okreće babine sanke i zekane i krećemo ka njivama. Objašnjava nam da ćemo kroz jarački i temerinski atar, pored Malog benta ka Gospođincima. Počinje pomalo da veje. Konji zaobilaze snežne dine od prethodne mećave, a mnogi dobacuju da smo se udaljili od puta. Odjednom čujemo strašno rzanje, konji se propinju i nestaju u udubljenju. Mi, kao tanad, letimo u debeli snežni pokrivač. „Zaboravili smo na kanal“, viču muški. Isprežu konje, okreću sanke, ponovo uprežu konje. Sneg sve jače zasipa, od beline se ništa ne vidi, izgubljeni odlučujemo da se vratimo. Od sela ni traga. Kad ugledasmo prve kuće, laknu nam. Posle kod Pere jedemo palačinke, pijemo kuvano vino i pravimo predstavu od neuspelog izleta. Omiljena tema su nam naši jarački osobenjaci, a smešteni u zimski ram.

Tako se dočepasmo jednog starca koji je po mećavi krenuo u Temerin. Stigao do pruge, zastao da zapali krdžu, okrenuo vetru leđa i produžio put. Da se vratio odakle je pošao, shvatio tek kad se našao pred svojom kućom.

Zimske priče! Napadao, baš onako. Kod tetke smo u Čelarevu. Zimski raspust, radosti grudvanja, spuštanja sankama niz breg, bazanja ulicama. Unutra sve vri od društvenih igara – Mice, Žandara, Ne ljuti se, čoveče, Gradova i sl. Kuća je ogromna, a mi svi u jednoj sobi gde tutnji bubnjara, peć koja greje bolje od svih, nabijena pozderom što miriše na njive i prostranstva vojvođanska. Teča sutra ide u grad! To je vest! Od nje nam rastu želje. Jer, teča ide po dolare koje mu šalje tata iz Amerike. Dugog li dana dok ga u nestrpljenju očekujemo. Da prekratimo slatke muke, idemo u šetnju. Do Dunđerskih. Kvrcka drveće u parku oko Dvorca. Sanjalica, kakva sam, čujem Lenku Dunđerski kako muzicira za klavirom, negde sa strane razbarušeni Laza Kostić plete snove o kojima se ćuti, a dvorac ledeno sam, dostojanstven i gluv surovo mi lupa sanje u facu. Dežurni čekač javlja zviždukom, melodija iz kaubojaca, Kauboj Džimi, znak je da je teča na vidiku. Svima pogled leti ka kaputu. Otkesio se na jednu stranu pa pravi šare po snegu. Jedno po jedno ispadamo iz pravca Dunđerskih. Tečina pratnja je na broju. Na potezu je tetka. Kome li će šta kupiti, pitanje je kojim se završava dan.

Šezdesete se bliže kraju. Novogodišnja noć. Veju krupne, meke, čarobne pahulje. On je zaželeo da ih usnama skida sa mojih trepavica. Nisam mu branila. Čini to preko četrdeset godina, a ja se još uvek ogledam u njegovim toplim očima.

Sredina sedamdesetih. Moj sinčić pružio rukice, raširio dlanove i ushićeno mi saopštava: „Vidi, mamice, pada ceće!“ S kojom toplinom je padao ovaj sneg!

Novi Sad, moj grad. Decembar, možda 13, ne sećam se. Početak osamdesetih. Ciča zima. Jedva smo stigli od stana do Srpskog narodnog pozorišta. Gužva neviđena. Pola Beograda se slilo u najstarije pozorište u Srba. Daje se „Golubnjača“. U našem redu primećujem Feliksa Pašića. Predstava izvanredna. Dišu u harmoniji izvođači i publika. Aplauzi ne jenjavaju. Pitam se, kako li su Beograđani stigli kući po ovom božijem kijametu. Ledi, magla potpuna. Te večeri igrana je poslednji put „Golubnjača“, skinuta sa repertoara, zabranjena. Zazeblo nešto oko srca. Sa zimom nije imalo baš nikakve veze.

Promiču snežne pahulje. Beli se moj grad i ta mu blještava belina daje oreol bezbrižne nevinosti i čistote. Uspomene mi namiguju ispod te beline kao da se nadmeću sa zimom. Duša radosna. Kao dečija.