Vračar

Vračar je ozbiljna opština. Velika, gusto naseljena, u centru grada, a mala kao selo. Lako ti je svuda peške, a i prevoz ti je dobar za bilo gde. Jedini problem je što se nijednom čestitom Vračarcu ne mrda nigde, bez preke potrebe. Ni auto mu se ne pali jer se po centru grada parkiraju samo oni što žive Bogu iza nogu, a tvoje parking mesto će zauzeti već neki-ko-zna-odakle da bi pio kafu u tvom kafiću na ćošku jer gleda na Hram. Pa se ti čik isparkiraj, majčin sine…

Uopšte, prosečnog Vračarca nije teško prepoznati. On je bezrezervno uveren da živi u najlepšem delu grada. Oni koji se sa tim ne slažu ne žive na Vračaru a želeli bi, te otud frustracija. U toj, pomalo blaziranoj samodovoljnosti, stanovnik Vračara će ponekad izgubiti kompas, zaboravivši da je to samo jedna opština i da ti ne treba ausvajs da bi mrdnuo negde. Jednom je moj brat Petar, u svom tinejdžerskom osvajanju grada, popio neke batine na Dorćolu. Ako me sećanje služi, bio je tu i bokser, i urgentni centar, i sve što spada. Kada je konačno svanulo na uglu Krunske i Molerove, tok misli u mojoj familiji je tekao otprilike ovako: prvo je moj stric Dario saopštio svojoj majci, detetovoj babi. Njeno pitanje je bilo: „A šta je Pera radio na Dorćolu?“ Onda je ona zvala moju mamu. Moja mama je slušala i coktala, da bi na kraju, sa svom raspoloživom empatijom rekla: „Gospode bože, a šta je on UOPŠTE radio na Dorćolu?“ Onda sam ja zvala Dariovu ženu, moju strinu. Rekla sam joj da sam već sve čula, samo mi jedno nije jasno. „Šta je radio na Dorćolu?“, reče kao iz topa moja strina. „To nije uspeo da objasni.“ Sačekala sam da Bojana prošeta kučiće u Karađorđevom, da bih joj ispričala. „Znaš šta se desilo? Pera se tukao noćas na Dorćolu.“ „Normalno, šta su pa imali da idu na Dorćol? Ko još izlazi tamo…“ Onda se Bojana čula sa svojom tetkom Jejom koja živi u Niškoj i ima sina Perinih godina. Jeja je nešto pričala. Kada je Bojana prekinula vezu, sažela mi je razgovor: „Jeji jedino nije jasno šta je Pera radio na Dorćolu.“

Na rolerkosteru predizborne kampanje Beograđanin može da se samoubije, da doživi infarkt, a u najbenignijoj varijanti da po ceo dan povraća kad mu iz frižidera izleti neki od predsedničkih kandidata, neke od obećavajućih stranaka. Ne i Vračarac! Prosečan stanovnik Vračara je neprepričljivo lenj da bi ga to uzrujavalo. Devedesetih je na mojoj opštini živeo jedan poznati član partije na vlasti. Na nekim izborima su ga kandidovali za nešto. Poznajući svoj komšiluk, shvatio je da ih je teško animirati, pa je sam osmislio kampanju „dobri komšija na vašem pragu“. U jednoj ruci školsko dete, niži razredi, u drugoj ruci pas na povocu, pa udri od vrata do vrata. Dobar dan, komšija. Dobar dan. Ja sam – ime prezime, ovo je moj sin – ime, ovo je naš pas – ime. Ja sam vaš komšija sa Vračara. Kandidovao sam se za bla, bla. Naša opština zaslužuje bla, bla. Aha. Ok. Od vrata do vrata. Nevesinjska, Kursulina, Katanićeva, Avalska, Svetog Save, Ohridska… Kad je došao do Krušedolske, odveo je sina i psa u park i ukapirao, valjda, da će na Vračaru da dobije sedam glasova. Ako mu se posreći.

Da se razumemo, imaju i Vračarci nešto zajedničko sa svetom. Podele su sastavni deo svakog bića na ovim prostorima, zašto bi Vračar jedini ispaštao. Pa da se slučajni prolaznik zbuni misleći da je Neimar isto što i Čubura, ili da Čubura, daleko bilo, nema granični prelaz na Crvenom Krstu. Kad odrasteš na Vračaru, nepogrešivo znaš kako štikla nabada po Mačvanskoj, a kako klizi Njegoševom. Dok sam davno uvežbavala taj korak, obuća se još popravljala. Znate ono – menjale se flekice, lepili kaiševi… Moje cipele su odlazile svako malo na remont kod Lemića. Mala radnja u Nevesinjskoj, čim skreneš iz Maršala Tolbuhina, a pre svih šest ugostiteljskih objekata raspoređenih na potezu do pijace. E, ta radnja u koju staje jedna mušterija, pod uslovom da ne nosi preveliku tašnu, osnovana je 1935. i do danas je u porodičnom vlasništvu. Trebalo mi je dvadeset godina da naučim da razlikujem dvojicu majstora koji su braća, i liče koliko i ja na Muhameda Alija. Obućari Lemići su poslednji bedem odbrane Vračara mog odrastanja. Ne žalim što se Vračar promenio i što se stalno gradi, naprotiv. Samo kažem da je za formiranje duha jednog Vračarca bilo značajno da ima te male zanatlije koji su naučili da opstaju. Mogu da ih prebrojim na prste, i bilo bi mi stvarno žao da i to malo radnji poruše, pa da umesto frizera Bore Zeljuga dobijemo petnaestu apoteku u ulici, da sruše kuće u kojoj su voskar i knjigovezac, samo zato što su male, stare, i sigurno zgodne za poslovni prostor. Da neko odluči da tašner i limar više nisu neophodni, iako se ne sećam kada sam poslednji put tamo ušla. Ali kod Lemića nekad odem da promenim gumu na đonovima, i kad nije neophodno. Volim miris te radnje. I da. Vratite mi sodadžiju!

Da vam pomognem: ako sretnete devojku koja je skockana a ljuta, kasni ali ne trči, zna gde ide ali je baš briga – e, to je riba iz Osme. Moj prijatelj, sarajevski Vračarac, ima čak i teoriju po čemu su se razlikovale devojke iz Osme od devojaka iz Pete gimnazije, utemeljenu na naizmeničnoj praksi Peta-Osma. Po njemu, prag ženskog dostojanstva opadao je kako kreneš da se spuštaš Beogradskom ka Slaviji, zajedno sa svim propratnim odevnim predmetima, i ostaješ praktično naga, na obodu Vračara, negde ispred Cveta ili SM-a, već na prvom dejtu. „Likvid“ i ostale spomen-ploče Njegoševe ulice otvorene su tek kasnije, devedesetih. Onda kada se ovaj vračarski Sarajlija već uveliko zabavljao sa svojom budućom ženom. Naravno, ribom iz Osme.