Voz

Na železničku stanicu dolazilo se uvek petnaest minuta ranije. Hrapavi ženski glas izgovorio bi broj perona i koloseka, porodično bi se natovareni koferima dokoturali do žute linije i sačekali da metalna šklopocija uđe u stanicu. Vrhunac užitka sledio je kasnije dok sam zavaljen u rezervisano sedište otvarao plavu kesu s plastičnim escajgom, gustim sokom sa slamčicom i sendvičem s gavrilovićkom.

Prvo svesno sećanje na voz vezano je za prolazak kompozicije preko zelenog čeličnog mosta sa čije se desne strane nalazio zaostali bunker iz Drugog svetskog rata. Roditelj bi obično uzviknuo – vidi, dete bi se vrlo ozbiljno fokusiralo i mahnulo ručicama u pravcu putnika naslaganih po prozorima vagona. Nesvesno, tako se i razvija fascinacija putovanjima, nepoznatim i drugačijim. Literatura o putovanju vozom, slikovnice, vozići na baterije kasnije su upotpunile priču, a zatim su na red došli svi oni tako beskrajno patetični i nostalgični pisci za decu sa svojim pričama o putovanjima i neizbežnim vozovima.

Posle Vlaka u snijegu, kao poručen na red je došao bakin komšija Drago – kontrolor u Jugoslovenskim železnicama koji je uglavnom kontrolisao na liniji Zagreb–Rijeka i pomalo po Sloveniji. Visoka mršava figura sede kose s malim pitomim očima nikada nije smela da se budi tokom dana. Dragin posao za mene je tada bio najbolji na svetu: putovao je besplatno, pravio je sitne rupice na voznim kartama, imao je železničku uniformu, baratao je novcem. Od njega sam dobio svoju prvu i jedinu železničku kapu, koja nije skroz mogla da sa njegove male glave stane na za te godine poveliku glavu deteta. Onda je došao rat i kontrolora Dragu nisam video skoro deset godina. Drago je u međuvremenu dobio odlikovanje Franje Tuđmana za učešće u domovinskom ratu, a nekoliko godina kasnije je i preminuo. Poslednje što mi je ponosno dao bio je red vožnje Hrvatske železnice. Bio je to čovek kome se rasturio deo porodice, blago špijunskih sklonosti i velike nametljivosti.

Posebni zvukovi i mirisi izazivaju različite reakcije kod ljudi. Miris kupea, kao i klizanje metalnih točkova po šinama, uz ono sitno tam-tam preko svakog spoja podstiče prijatno škrgutanje zuba i otvara apetit. Zato putnik po navici voli da sa odmerenim pokretima odmotava svoj brižljivo zapakovan sendvič.

Autobus je neudoban. Automobil je klaustrofobičan. Avion je prebrz. Brod ide samo po vodi. Jedino voz omogućava da se prošeta i zapali cigareta, otvori pet prozora, promeni vagon, vidi svaki delić pejzaža i ono najvažnije, da se upoznaju domoroci. Upoznati neku zemlju, izvan turističkih atrakcija i centara, znači kupiti kartu za putnički voz, pa makar se sedelo sa kokoškama, kajmakom, navijačima.

Voz u doba tehnološke revolucije nije izgubio na svojoj mističnosti. Od prvih ispričanih priča o ubistvima, ljubavima, životnim pričama promašenih slučajeva, voz u svojoj biti ostaje isti. To je objekat stavljen na poluge sa čije se svake strane nalaze točkovi koji su ukalupljeni na šine. Sad, da li se ti točkovi okreću brže ili sporije, baš i nije isuviše važno.

Kondukteri su u vozu vlast. Oni odlučuju da li se bicikl može ubaciti u vagon, da li se plaća rezervacija, sme li se otvoriti prozor sa natpisom Ne pas se pencher au dehorse. Oko prozora i čuvene srpske promaje vodi se bitka na mnogim mestima, ali evo šta se dešava kada se ne poštuje volja prosvećenog apsolutiste vagona. Nakon upornog nemog otvaranja prozora (putnik) i još tvrdoglavijeg zatvaranja mučenog prozora (kondukter) sledi rečenica: Ja sam ovde vlast! Tako je, kažemo svi jer znamo da, iako putujemo kroz Mađarsku, kondukterski suverenitet nije ograničen državnim granicama i pri tom shvatamo da nepromišljenost više ne može da se ispravi. Za nas do kraja putovanja nije bilo piva, a despot je širokom samolepljivom trakom oblepio sve prozore u vagonu tako pedantno da ništa nije preostalo da se otvori.

Voz je za neke prevozno sredstvo, a za neke spas iz bede. Gvozdena zavesa nekada, Šengenski vizni režim danas, kroz koji pripadnici trećeg sveta pokušavaju da dođu do država blagostanja – hrane sočne i valute moćne. Nekada brod nije bio brod bez slepih putnika, danas međunarodni voz nije voz bez imigranata u potkrovlju vagona. Hrabriji idu čak ispod. Sem špediterskih poslova legalnih kompanija, šverceri vrlo rado raznim materijama filuju zidove i krovove. Zato kada ponestane cigareta, nije loše zaviriti kroz otvor za instalacije. Može svašta da se pronađe.

Nezgodno voz može da postane nakrcan ljudima, koferima, životinjama uz nepodnošljiv ubuđao vazduh i međusobne prisnosti. Kada ta prisnost pređe sve granice tolerancije, spas se potraži na nekom od slobodnih mesta za stajanje. Za prostor ispred vrata toaleta uvek je najmanje zainteresovanih, pa to naravno predstavlja logičan izbor boravka.

Ipak, i takvi nepodnošljivi, ljudi su suština voza. Ležeći dvanaest sati sklupčan ispred spomenutog toaleta može se desiti da nekoliko dana kasnije osoba pored vas završi uskoro u vašem krevetu, a vi na podu.

Voz je poštovanje procesa putovanja. Kako Kiš negde piše, jedino pisac posle par meseci prekookeanske plovidbe u trenutku kada brod pristane u luku tužno stoji na doku i kaže: Zar već? Voz je adrenalinski trip, putovanje i iskrcavanje u nepoznato. Retko ko stiže petnaest minuta pre polaska voza. Lepota uskakanja u poslednjoj sekundi nešto je što bednici na svojim mestima nikada neće osetiti. Zakasniti na voz. Pa šta? Doći će sledeći, a ako i ne dođe lako je utonuti u brlju železničkih stanica.