Venčanica

Jasminka i Nikola su se upoznali onako kako se dvoje mladih najčešće upoznaju i počeli su da se viđaju. Onako, bez ikakve posebne namere. Jednog dana, dok su večerali u ribljem restoranu, prišao im je neki čovek neuglednog izgleda: „Vi ćete se venčati, da, da, hoćete“, rekao im je, i otišao.

Jasminka i ja smo drugarice od pamtiveka. Nekad se viđamo često, a nekad prođu meseci da se ne vidimo, ali smo uvek na vezi. Znala sam da je upoznala nekog Nikolu, da se viđa s njim, ali, zauzeta ja, zauzeta ona, i nikako da mi ga pokaže. Na Jasminkino pitanje „da li bi htela da mi budeš kuma?“, tupavo sam pitala „a koliko se dugo znate? Nema ni dva meseca!“

Sa njihove svadbe pamtim Jasminkinu venčanicu. Sve dok posle mnogo godina nisam obukla svoju, smatrala sam je za najlepšu na svetu. Jasminkina zamisao, kreacija, sve njeno. Romantična i moćna, sa stavom i sa tajnom. Podsećala me je na venčanicu moje bake, zauvek sačuvane na fotografiji iz 1930. godine. Mira i Trifun, moji baka i deda, Ljubljančanka i Kragujevčanin, venčali su se u Avtovcu, to je u Bosni, zato što je moj deda bio kapetan Kraljeve vojske pa je živeo tamo gde mu se kaže. Fotka s njihovog venčanja bila je na zidu i ja sam buljila u nju kad god me nešto obeshrabri. I zamišljala tu venčanicu koliko je divna bila. Zato sad ne umem da je opišem. Kasnije sam je viđala u filmovima, po čemu sam zaključila da je bila po poslednjoj modi. Odakle mojoj bakuti takva venčanica, nikad nisam pitala. Kao što je nisam pitala ni o venčanju. Ni o njima. A sad bih dala sve na svetu da jesam.

Dakle: venčanica moje bake i Jasminkina bile su najlepše venčanice koje sam ikada videla – sve dok nisam obukla svoju. Neću da gnjavim opisivanjem, samo ću navesti nekoliko detalja kako bih opravdala zašto je number one. Moram na ovom mestu da napomenem da je ona bila prvi, brojem i slovima, prvi odevni predmet koji sam sama odabrala. Svaku majičicu, svake najobičnije japanke koje imam i koje sam imala, kupila sam tek pošto sam u očima mame/drugarice/dečka videla potvrdu da je moj izbor ok. Samo mi za venčanicu nije trebao niko.

Nije bila blještavo bela, nego lan-bela. Znači – utišano bela. I bila je od kineske svile, tada je taj materijal bio izuzetno in. Izgledala je onako kako sam je jedne noći sanjala. Nacrtala sam je, i crtež pokazala Olgici, pozorišnoj kostimografkinji, našoj tadašnjoj komšinici. „Aha, kapiram“, rekla je Olgica. „Gore usko, dole da se širi, dovoljno ti je u šest glokni, šta će ti više. Dužina do iznad članaka. Rukavi uski-uski, završavaju se na špic prema prstima. Dekolte da počne sasvim uz vrat pa se širi koso na stranu i završava se ovako“, pokazala je prstom na sebi. Klimnula sam glavom. „Kapiram: Snežanina haljina“, zaključila je, a meni je bilo drago što je u tom mom crtežu prepoznala Diznija. „Valjda znaš da treba da imaš nešto staro, nešto pozajmljeno, nešto plavo i nešto crveno“, dodala je i počela da planira. „Stavićemo ovde jedno parče stare skandinavske čipke“, pod „ovde“ mislila je na dekolte, taman da se sve vidi, a ništa ne pokazuje. „Naći ću je, negde je tamo u mojoj komodi. To ti je nešto pozajmljeno, naravno da ne moraš da vratiš. Malo plavog konca ćemo da spustimo iznutra u porub napred, neće to ništa da se vidi, ne brini, malo crvenog nazad, ili obrnuto sve jedno, kako padne. Je l’ ti to ok?“

Tačno 18 sati pre početka venčanja, postavila sam je nasred sobe. Koliko sam mogla da primetim, i soba i venčanica bile su OK jedna s drugom.

Nedavno sam bila na svadbi Matije i Vesne, Matija je mlađi sin ono dvoje s početka ovog mog sećanja – Jasminke i Nikole. Od cele svadbe najviše od svega me je zanimalo kakva će biti venčanica, da li će mi se dopasti. Tek onako, zanimalo me je, bez razloga, šta smeta što me zanima. Rezultat je bio sledeći: belo-bela, gola ramena, pripijena do struka a posle prijatno proširena, do zemlje i preko zemlje, nenametljivi til preko blagog šlepa kao jedini ukras. Dobro je, pomislila sam. Ipak još ima venčanica koje su samo za jednu i ni za koju drugu osobu na svetu.

Sa Jasminkine i Nikoline svadbe imam svega desetak slika, valjda se tada nije škljocalo kao sada. Najlepša je ona na kojoj njih dvoje plešu. Kad sam ih sad na svadbi njihovog Matije videla da plešu, brže-bolje sam uzela telefon i panično škljocala, škljocala. Na nekoliko fotki imaju isti stav, isti izraz kao dok su plesali pre – neću da kažem koliko godina, na svojoj svadbi. I to je dobro. Fotke im još nisam poslala.