Utisak nedelje

Verovatno znate, ili ste bar čuli, za kulnu, ili će pre biti kultnu, TV emisiju „Utisak nedelje“: da pokušam da definišem, to je ono kad Olja Bećković dovede tri gosta, koji se propituju na zadatu temu, onda se dese predlozi sa političkim i inim varošarijama, pa se jave gledaoci, pa se jave učesnici, pa to bude opšta zanimacija, da ne kažem zajebancija. Naravno, stvar jeste u tome da to izgleda jednostavno, prosto rečeno, uspeh ove emisije – koja sa iznuđenim prekidima traje godinama, sad je na B92 – je dokaz da za televiziju nisu potrebne sise. Valjda se razumemo. Da dodam da su gosti uglavnom javne ličnosti, pre svih političari, koji uz pomoć voditelja, i trećih lica, neka bude objašnjavaju, svoj državni program. Kako to izgleda, pa videli ste, skoro i najskorije, kad je onaj Nemanja Kolesar rekao da mu je utisak, van predloženih, što je gost u emisiji, i kad to Čedi Jovanoviću bi kupovina muzičkog diska.

Dakle, da pređem na stvar, beše li kraj oktobra, petak, baš sunčan dan, behu, valjda, i ptice u kadru. Što bi se reklo, kraj radne nedelje, sedim ti ja tako, gde nego u Valjevu, ‘vako ja, ‘vako vinjak, baš ko poslednji gejak, kad zazvoni u mene mobilni, pustim vezu, kad, s druge strane, Dobar dan, Olja Bećković, jašta nego pristanem da budem na ekranu, tema, kaže, korupcija i Dušan Mihajlović. Informišem ove oko mene šta me strefilo, viknem turu, poverovaše. Dobra tema, komentarišu, sad ti je prilika, za šta, pa da uzmeš koju kintu, stan, nameštaj, promeniš prozore, postaneš analitičar u naš MUP, oženiš se jadan, sve će bude ako budem konstruktivan, znaće Dule, vele, to da ceni, nisu to novine, televizija je to. Ali, utešiše me, nema da brinem za svoj kredibilitet, po turu da me niko neće zvati, poznato je da sam baksuz, da su mi pravda et poštenje, dodajem profesija, na prvome mestu.

Eto i nedelje, uprpim se, kako ću tamo, znam sebe, kad mi poture mikrofon promenim glas, samo što me ne probije znoj, i noga zna da mi zaigra… Šta ću, presaberem se, napravim neke beleške, pa da budem pametan, da mi trema ne ugasi sijalicu. Lako mi je sa tim, ali šta obući, jedni vele košulju, drugi da kupim, pozajmim, sako, jok, obučem duksericu, svoj sam čovek. Šta još, treba obavestiti rodbinu, prijatelje, da ću biti na ekranu, tu načisto zakažem, ali obavestim koga treba, koga, pa koga treba. Da se ispomognem Ljubom Popovićem, koji je svoje lične probleme stavljao u uglove slika, jeste sredina teksta, ali neka tu bude moj ugao za lične probleme, dakle, obavestim svoj Cvet. Podrazumeva se, obavestim i redakciju, Žarkoviću ne da je milo, veli, samo opušteno.

I krenem ti ja, udarila neka kiša, na Ibarskoj magistari gužva, Slaviša od Statusa Lekić, koji je uzeo da mi pečati izbor iz objavljenih tekstova, zove, čeka me, gde sam, mora da mi kaže koju. Stignem tek da svratim do „Arilja“, konobar mi utrapi lozu, Slaviša mi reče još jednu, pa lozu. Nađem nekako studio, Takovska osam, neki Dom pionira, pred studiom ko pred svlačionicom, nezavisni uslovi. Neko upita jesam li ja taj, jesam, ona Verica Barać što je, vele, protiv korupcije, već stigla, upoznaše me i sa Goranom Paunovićem od G17 PLUS. Pozdravih se sa Oljom, koje velim da se dogovorimo, kad će ona, ima da rešeta a ja da odgovaram, au. Progovorim koju i sa kolege učesnici, G17, obavezno PLUS, interesuje se za stanje u „Vremenu“, odgovorim, vidim daje podršku. Napuderisaše me, eto ga cajtnot, pitam gde je toalet, tako je to, znam da je psihološki, ali moram, ja tamo, i PLUS se olakšava. Staviše nas u studio, sve nekako tesno, udarili reflektori, vidim problem moja dukserica na kojoj ‘VOLIKIM slovima piše „Benetton“, kažem, nemam drugu. Krenu, ja stisnuo onu svoju pametnu ‘artijicu, jedva čujem šta Olja pita, o onih dvoje da ne govorim. Sav, kontraproduktivno, u svojim temama, jasno mi je da bi najbolje bilo da priložim diskusiju, šta ću kad sam više pismen nego usmen. Ipak, nekako kažem o temi, Dušanu i sukobu interesa, kažem i o partijama, nevladinim organizacijama, državnim organima, meni sve to isto, sve po propisu, a ništa ne valja, zato što su svuda angažovani mediokriteti i restlovi, kojima je ispred svega lični interes. Tako nekako. Odgovorim i da nisam imao problema zbog pisanja, jer sam, jelte, poznat po tome da mi ništa ne valja, spomenem samo da me jedan, što se viče demokrata, verbalno urnisao, da mi je i oca i majku, zbog teksta o ocenjivanju u Demokratskoj stranci, jedan medijski poslenik što je, posle vidim, na listi za poslanike. Iščitaše se i ono dvoje, bi i varnica, biše predlozi za utisak, javiše se gledaoci, vidim pohvališe me, baš istorijski, i mi se opredelismo, za mene, van pravila, utisak bi poslanik Liberala Srbije, neki Janaćković, koji je, pošto su se ostali izjasnili da je hor Kolibri ono pravo, bio moj kolibri. Nekako se sve završi, ja oda’nu, ajd’ na piće u „Radović“, jedino Olja i ja uzesmo muško piće, izvinim se, moram nazad u planine, da sam ostao još bi se i zaljubio, znam sebe. Naravno, svratim u „Arilje“da se pozdravim sa Slavišom, nije gled’o, ali čuo, pa bio sam odličan, od utisaka rekne mi još dve, ili će biti tri, loze.

A kod kuće, koji su to utisci, ovi moji domoroci, prvo pa, kakva je Olja, skratim, ovakva, ma daj, stavim tačku, OVAKVA. Tih dana spoznam šta je televizija, zaustavlja te i poznanik, i onaj sa kojim se znaš iz viđenja, ima da kažu, čestitaju, zameraju, mogao sam više da okrpim Dula, ali odlično, ne da sam rekao, ne da sam delovao. Slučajeva vazdan, bio sam ko pokretni televizor, idem tako, u susret žena, u životu je, kad ona, pa u mene, ne može da odvoji oči, to ozareno, to ko da smo… Dan iza nedelje desim se, pa namerno, u Ubu, okrugli sto o dramskom piscu Aci Popoviću, zakasnim, u radnom delu sede, Mijač, Ćirilov, Nebojša Bradić… vidim Bradić sve u mene, sve mi se diskretno javlja, nije mi jasno, nikad se nismo pitali, na ručku mi prilazi, čestita na učešću u „Utisku nedelje“.