Uniforma

Najviše mi se dopadao Mirkov stajling, Slavko mi nekako nije delovao partizanski, a i nije imao šmajser, nego nekakav grmeći štap i smešnu kapu. Onda sam pošao u školu i dobio svoju prvu uniformu, izviđačku; naručili smo je iz Zagreba, bila skupa, šesnaestak hiljada, „konj“, „petak“ i „som“. Zelena košulja i plava marama, žute čvorove smo pleli od onog plastificiranog kanapa za veš (ja bezuspešno). U to vreme sam, međutim, počeo da otkidam – a ko nije – na „Kapelske kresove“ i Dimnjačara koji je gajio autentičan prezir prema svakoj uniformi i ovlašćenim licima, pa je na izvesno vreme otkačio i najboljeg prijatelja, lugara po partijskom zaduženju. Kad sam prerastao uniformu, otac je na vojnom otpadu kupio neke isprane vojničke košulje, a usput su mu uvalili olupanu čuturicu i vazda koristan i neuništiv američki ašovčić iz Ajzenhauerovog kontingenta pomoći Jugoslovenskoj armiji.

Tito je umro, mi besprekorno uniformisani izveli slet: „Vidim polja što se žitom zlate /Na bregu vidim rodni dom(čučanj)/Svakog trena mislim na te/Zemljo moja(sklek)“. Bili smo ponosni, šaptali smo koješta ružno o Ambasadorima, a već 26. maja smo otrčali do „Sporta“ i kupili ligaški komplet brojeva, pa ih peglom prilepili na crvene majice. Rekle su nam neke drugarice da to nije u redu, jer smo u tim majicama vežbali za Njega, a ja sam bio ubeđen da neke od njih gledaju samo moju ogromnu desetku koja je jedva stala na leđa i bilo mi je lakše.

Znatno kasnije, u vreme napada na „Mladinu“, počeo sam da naslućujem šta su civilno društvo i prigovor savesti, moji prijatelji i ja smo pravili neke novinice i navijali za Tasića, Zavrla, Janšu i Borštnera, a oko nas se čulo „‘Oće Slovenci da nose pušku i farmerke, a nekog njihovog civilnog pedera da postave za vojnog ministra“.

Potom sam se punih 13 meseci starao o državnoj SMB imovini i saznao šta uistinu znači uniformnost. Na minus petnaestak kapetan je rekao da, po sistemu svi ili niko, skinemo i potkape i rukavice, jer jedan od nas nije imao kompletnu opremu. Došlo je do verbalnog izliva bratstva i jedinstva „Gde (Đe, Kade, Kude) su ti rukavice, kretenu!“/Dao zemi da s’ razduži“, nekad se znao red. Svečanu sam zimsku uniformu poslednji put obukao kad sam čitao pozdravni telegram Predsedništvu SFRJ na Dan Brigade, izlazili smo uglavnom kao civili, a uniforme nosili po gradu jedino kad smo bili u teškom bedaku. Kupali smo se obično u SC-u „Banjica“, a šortseve i kupaće gaće krili smo u ružičnjaku Centra visokih vojnih škola. Sve dok Tarik nije, ničim izazvan, potpuno bespotrebno, baštenskim makazama prerezao žicu, eno se još vide varovi u Ulici neznanog junaka, pa dobio pritvor i izgubio skraćenje. Letnju izlaznu oblačio sam samo za pokazati se rodbini, uhvatio me radioaktivni pljusak posle Černobila, pa sam je bacio ko seljaci zelenu salatu. Zeznuo sam se samo kad nije bilo karata za koncert benda koji odavno ne podnosim, ostao sam ispred „Pionira“, a čim su se čuli prvi rifovi momak na ulazu je rekao ‘Ajde, vojsko, upadaj!“. Nisam mogao da ga ubedim da čuvam njegov miran san.

Devedesetih su u različitim uniformama počele da šetaju spodobe koje smo nekad iskreno sažaljevali, novi vlasnici maskirnih vaučera za ubijanje, silovanje, pljačku i sve što im padne na pamet. Moj drug Žiška, nazaren, imao je originalan odgovor državi: „Ne želim da zadužim vašu uniformu, jer mi nije potrebna.“ Popio je prvo četr’es dana, a posle i dve i po godine. Ja nisam bio tako hrabar, jednom su me stražarno priveli, a drugi put sam zbrisao glavom bez obzira i krio se, poput Ratka Mladića, tamo gde je najbezbednije, u centru Beograda i na Dunavskom keju. Čekajući amnestiju postao sam doživotno preosetljiv na bele uprtače vojne policije, a jedan od urednika me u međuvremenu pohvalio na intervjuu kod načelnika Generalštaba: „Dogurao si do dezertera.“

Poslednji put sam se dobrovoljno uniformisao obukavši crni duks, za jedno od brojnih protestnih stajanja Žena u crnom, protiv uniformi, šlemova, nasilja i vojnih budžeta. Da je uniforma i radno odelo za štrajk saznao sam od Vojislava Koštunice kada je zlikovačka falanga u novembru 2001. uspešno otpočela državni udar.

Onomad je, navodno, Savet za nacionalnu bezbednost, zabranio rezervistima da protestuju u uniformama. Taman povadili iz sanduka jedini i neprežaljeni identitet, organizovali performanse sa prekidima saobraćaja diljem Srbije, krenuli ka nezavisnom Kosovu, čeznutljivo se podsećajući na nekontrolisani uvoz bele tehnike i još dobrostojećih televizora u tri meseca patriotske misije. Neki isposlovali i izmišljene dnevnice. Ovih dana stižu novi pozivi za zaduženje uniformi i saopštavanje ratnog rasporeda.

Svako ima svoje vreme uživanja.