Često kažemo da nemamo vremena, a ponekad i da ga gubimo, krademo, kupujemo, kratimo, jedemo, ubijamo. Kao da je vreme sitan novac koji stalno ispada iz džepova. Kao da je stvar. Kao da može da se poseduje. A vreme je jedino što nikada nismo imali. Ono ne prolazi pored nas. Ono nam se događa. I zato se ponekad zgusne u tačku u kojoj jedan trenutak nosi ceo život, a ponekad se razvuče tako da dani prolaze, a ništa se ne događa.
Kažemo da gubimo vreme, ali izgubljeno vreme se ne vraća kao količina, već se ponekad pojavljuje kao gustina. Kao prustovski trenutak u kojem se sećanje ne doziva svesno, nego biva pokrenuto nečim čulnim: mirisom, ukusom, zvukom, pokretom. U tim trenucima prošlost se ne vraća kao slika, već se sabija u sadašnjosti. Takvi trenuci ne produžavaju vreme. Oni ga prelamaju. Vreme tada prestaje da bude tok i postaje događaj.
Veći deo svakodnevice, međutim, protiče u razvučenom vremenu. U vremenu koje treba “ubiti”. U redovima, procedurama, aplikacijama, mejlovima, trajanjima koja nemaju oblik. Tu se vreme ne živi, nego uklanja. Odlaže. Premešta. Potiskuje između dve tačke koje smatramo stvarnim.
Takvo vreme se ne prekida. Ono se taloži. I vraća kao umor.
Zato iskustvo “nemam vremena” retko znači da je raspored pun. Češće znači da vreme više nema gustinu. Ili nas pritiska ili se razvlači. Retko kada je u pravoj meri. I zato “imati vreme” danas znači nešto sasvim skromno: da ga u tom trenutku niko ne potražuje.
A naše vreme se stalno potražuje. To čine posao, država, procedure, platforme, porodične i društvene obaveze. Kao da trajanje ne pripada onome ko ga živi, već nekoj spoljašnjoj ekonomiji u kojoj su dani – i sve naše vreme uostalom – unapred zaduženi. Kao da sa vremenom nikada nismo u posedu, nego u obavezi. Kao da ga ne “imamo”, nego ga stalno nekome dugujemo.
Zgusnuto vreme prepoznaje se po tome što menjamo način govora. Ne pitamo koliko je nešto trajalo, nego kada se desilo. Ljubav, gubitak, susret, politički lom, odluka posle koje nema povratka ne smeštaju se u vreme kao u okvir. Oni ga preuređuju. Posle njih više ne postoji isti tok, nego nova podela pre i posle. Vreme tada dobija težinu.
Razvučeno vreme je njegova politička suprotnost. To je organizovano vreme: vreme rokova, propisanih brzina, normalnih trajanja i životnih faza. U njemu se ne meri samo dan, nego i život. Kada treba početi. Kada treba završiti. Kada je već kasno. Kada još nije vreme. Sve što iz tog rasporeda ispada – zastoji, skretanja, odugovlačenja, kašnjenja, prekidi – proglašava se greškom.
Zato savremena nelagoda s vremenom manje ima veze s ubrzanjem, a više s pritiskom linearnosti. Sa zahtevom da se život mora odvijati kao uredna biografija: početak, napredovanje, stabilizacija, zaokruživanje. Taj zahtev deluje prirodno, ali proizvodi stalno osećanje zakašnjenja. Nasuprot njemu, iskustvo uporno proizvodi nešto drugo: odgađanja, ponavljanja, skokove, rupe, periode u kojima se ne ide dalje, nego se stoji, vraća, raspada i počinje iznova.
Ne živimo u jednom vremenu. Živimo u sudaru vremena: telesnog, koje pamti; želje, koja kasni; političkog, koje odlaže; digitalnog, koje proizvodi beskrajno sada; nevidljivih vremena rada, brige i čekanja, koja se retko priznaju kao vreme iako nas najviše troše. U tom sudaru nastaje osećaj da vremena nema čak i kada ga ima.
U oba osnovna režima – zgusnutom i razvučenom – pokazuje se isto: vreme nije nešto što imamo. U zgusnutim trenucima ono nas preplavljuje. U razvučenim nas isušuje. Zato je vreme jedino što nemamo – ne zato što nam je oduzeto, nego zato što ga nikada nismo mogli posedovati.
Zato se vreme ne može dati kao stvar, nego samo kao odnos. “Dati nekome vreme” ne znači ustupiti sat ili osloboditi termin. To znači izložiti trajanje. Odložiti zatvaranje. Ostaviti prostor za ono što ne možemo unapred raspodeliti, izmeriti, obezbediti.
Jer vreme je možda jedino što se može dati, upravo zato što se ne može posedovati. Ono se ne daje iz viška, nego iz nemogućnosti vlasništva. Ono što se daje nije količina, nego otvorenost. Ne minut, nego mogućnost da se nešto dogodi.
Možda je zato vreme jedini dar koji se ne može uzvratiti. Ne zato što je dragocen, nego zato što nije predmet. Ne može se vratiti jer nikada nije ni dato kao stvar. Daje se samo kao izlaganje drugome, kao odlaganje kraja, kao pristanak na neizvesnost.
Jer dokle god vreme zamišljamo kao liniju kojom treba upravljati, ono će nam izmicati. A možda počinje da nas obuzima upravo onda kada prestanemo da ga merimo kao resurs i počnemo da ga mislimo kao ono što se može samo dati – kao polje u kojem se nešto može dogoditi.
