The Station

Jednu od najlepših godina u životu proveo sam na master studijama u Engleskoj, u selu Vivenhou, nadomak grada Kolčestera, živeći sa ljudima koje danas smatram najužom porodicom. Nekoliko marketa, crkvica, fish and chips prodavnica, nekoliko pabova – za moje cimere Vivenhou je bio pomalo dosadan, dobar deo njih je bio privučen svetlima Londona u koji su često putovali.

Ja sam od početka tražio pravo mesto na kome bih na miru mogao da isprobavam engleska poluhladna piva, koja se moraju popiti brzo po otvaranju bureta jer im je rok trajanja kratak. Mislim da u Vivenhou još nije zabeležen slučaj da je bure alea moralo da se prolije uzalud. Pab Rose&Crown se nalazi na najboljoj lokaciji, odmah uz rečicu Koln. U The Black Bouy se dobro pije, a nedeljom kada je Sunday Roast i dobro jede. The Grey Hound, The Horse and Groom i drugi imaju svoje čari, ali u pabu The Station, smeštenom tik uz malu seosku železničku stanicu, proveo sam daleko najviše vremena i ostavio tamo barem pola svoje školarine.

Prostor unutar Stanice je uzak, pravougaonog oblika, tako da se šank proteže gotovo celom dužinom paba. Kad je gužva, laktanje i prolivanje piva je redovna stvar, a sam oblik prostora primorava ljude na interakciju. U odnosu na ostale pabove nije baš najudobnije mesto da se popije pivo, i to je bio stav i većine mojih ukućana, ali nešto kod ovog mesta mi je od početka bilo blisko, imalo je intimu, a i ljudi koji su sedeli tamo su bili gostoljubivi, prijateljski nastrojeni i radoznali ko smo, odakle smo i šta radimo ovde.

I tako sam počeo da dolazim, uglavnom sam, i svaki put bih upoznao nekog novog. Voren, ratni veteran koji je bio u mirovnoj misiji u Bosni; stariji gospodin čijeg imena ne mogu da se setim, bivši šef hongkongške policije; divna Karen, devojka mog stanodavca Krisa, koja radi u šanku; Patrik, čija majka drži Stanicu, koji ponekad, na kraju veselije večeri, sedne za klavir i odsvira nekoliko pesama Bitlsa ili Oejzisa… Kada je jedne od tih večeri Patrik počeo da svira, odjednom je pola paba bilo na stolovima i stolicama pevajući u glas Hey Jude, Don’t look back in Anger, Wonderwal… Bio sam zatečen, nisam hteo da skočim na sto iako su me zvali. Posebno drag mi je bio Brajan, dobroćudni ćelavi div, koji je uvek sedeo u Stanici sa svojom ženom. Sa njih dvoje i Krisom išao sam na nekoliko ragbi mečeva Kolčestera. Kris, Brajan i njihova starija ekipa su grupa ljubitelja Kolčestera, koji sebe nazivaju The Unquenchables (nezasiti, u smislu količine piva koje mogu da popiju).

Prilikom jednog povratka iz Srbije, sedeo sam u vozu na putu za Vivenhou i gledao na telefonu neku ragbi utakmicu. Zureći u telefon, izašao sam iz voza, prošao pored krcate Stanice i pomislio: „Idem da ostavim stvari, pa ću da svratim na pivce“. Kada sam stigao do kućnih vrata, posegnuo sam za rancem, ali… Jebem ti život, ostavio sam ga u vozu, i to sa pasošem, ključevima i laptopom na kome su sve moje slike!!! Izbezumljeno sam potrčao nazad, ali je voz, naravno, već otišao ka Klaktonu. Shvativši da nemam ni kredita na mobilnom, prišao sam grupici ljudi koja je pušila ispred Stanice. Jedna devojka me je upitala da li sam dobro, videvši moj izraz lica. Zamolio sam ih da mi pozajme telefon kako bih pozvao Lost and Found. Pozvao sam, neki operater (verovatno iz Indije) rekao mi je da se javim sutra, jer je nedelja.

Jebi ga, ‘aj’ da ipak platim piće ovim dobrim ljudima koji su mi se našli koliko su mogli. Ušli smo, naručio sam piće, sledeća tura bila je njihova; popilo se dosta, hteli su da me oraspolože. U jednom trenutku, u gužvi i halabuci, Oven je počeo da mi se dere na uvo kako se voz okreće u Klaktonu i vraća nazad u London.

Pijan uskačem u voz koji upravo polazi iz stanice. Trčim kroz vagone, zagledam ispod sedišta. Jedna stanica, druga, stigao sam na pola puta do Londona, nemam kartu i ne izgledam baš pribrano. Stižem do kabine u kojoj se nalazi vozač i lupam na vrata. Uznemireni glas sa druge strane viče: „What?! Who is it?! You know it’s illegal to distrub the driver?!“ Kada sam mu objasnio o čemu je reč, čuo sam: „Ranac je kod mene, mate, izađi na sledećoj stanici i dodaću ti ga.“

Dodatno opijen srećom, izašao sam, uzeo ranac i ušao u prvi voz za Vivenhou, bez karte, kad eto ti kontrole. Dok sam objašnjavao šta se desilo, gospodin se samo nasmejao: „‘Ajde, izlazi, Vivenhou je sledeća stanica.“

Uleteo sam u Stanicu sa rancem podignutim kao pehar lige šampiona. Ceo pab je počeo da kliče, do zatvaranja smo obrnuli popriličan broj tura. Bilo je to veče kada sam prvi put skočio na sto i igrao dok je Patrik svirao. Ode školarina za novembar.

Kasnije su i moji cimeri počeli češće da dolaze. Osim jednog malog problema sa nekim idiotima koji su bili nepristojni prema Katji, i koji su se brzo obuzdali jer im je Brajan, onako veliki, šapnuo nešto na uvo, svako veselje u Stanici je bilo nezaboravno.

Tu sam proveo i svoje poslednje veče u Engleskoj, sa celom svojom porodicom iz Vivenhoa. Od Unquenchables–a sam dobio na poklon njihov dres. Dok sam se pijan gegao ka toaletu, jedan od šankera mi je dao kredu u ruke. Rekao mi je da na gredi koja viri iz plafona napišem nešto za uspomenu. Napisao sam: „The heart and soul of my time here.“

Godinu dana kasnije, nakon dodele diploma, ubedio sam cimere da svratimo barem na jedno pivo do Stanice. Otvaramo vrata, stolice podignute na stolove, nigde nikoga. Šok i neverica. Iznenada, iz šanka iskače Patrik i kaže: „Ne radimo danas, čistimo cevi točilica.“ Kada nas je prepoznao, izgrlili smo se i ispozdravljali, popili po pivo. Tako je počelo. Patrik je onda zaključao vrata, seo za klavir i rekao da možemo čak i da pušimo unutra, ali da ne izlazimo napolje jer je pab zatvoren. Dok smo svi u glas pevali Don’t look back in anger, primetio sam da moja poruka još stoji netaknuta na drvenoj gredi.