Sreća

U traganju za srećom, slaže se veliki deo čovečanstva, ljubav je najvažnija. A ne manji broj slaže se i u tome da je otkrivanje one prave ljubavi isto što i savršena sreća.

S druge strane, međutim, od početka pismenosti ozbiljna literatura bavi se uglavnom – nesrećnim ljubavima.

Rasplet jedne od njih počeo je u Kairu 1920. godine, gde je profesor Persi Njuberi kupio prsten star gotovo 3500 godina. Na njemu su bila urezana dva imena, što bi moglo značiti da se radi o venčanom prstenu. Muž se zvao Ej, a njegova supruga Anhesenamun.

Ovaj Ej poznat je egiptolozima kao faraon koji je, mada već uveliko u osmoj deceniji života, nasledio Tutankamona, koji je pod nejasnim okolnostima umro a da nije navršio ni punih 18 godina. Iza njega je ostala jednako mlada udovica Anhesenamun. Jedini način da Ej postane faraon bio je da oženi Anhesenamun. Problem nije bio što je od mlade gotovo šezdeset godina stariji, ni što je već oženjen, pa ni to što je po svoj prilici svojoj budućoj ženi bio – deda. Problem je bio što se ta prilika mladi nikako nije dopadala.

Nastavak ove tužne priče pronađen je gotovo hiljadu kilometara severno od Egipta, u ruševinama Hatuše, nekadašnje prestonice moćnog carstva Hetita. U dvorskim arhivama diplomatske prepiske koju su hetitski vladari vodili s celim tada civilizovanim svetom pronađena su dva pisma mlade Tutankamonove udovice. Dok je hetitski kralj Šupililiumas opsedao Karkemiš, stigao mu je glasnik iz Egipta s pismom kraljice Anhesenamun. „Moj muž je mrtav a ja nemam sina, a za tebe se zna da imaš mnogo sinova. Ako mi pošalješ jednog, on će biti moj muž.“ I, dalje, da joj se ne sviđa niko od onih koji joj se nude, i završava: „U velikom sam strahu.“ Zbunjen ponudom i sumnjajući da se radi o prevari, Šupililiumas je poslao svog čoveka da na egipatskom dvoru proveri o čemu se radi. Ovaj se vratio s još jednim pismom: „Odbijaš me? Da imam sina zar bih se obraćala strancu objavljujući svoj bol i potrebe moje zemlje? Vređaš me… Moj muž je umro i nikad se neću udati za ove koji mi se nude…“

Anhesenamun ponavlja da nema sina zato što bi on, da ga ima, automatski postao novi faraon. Ovako, to može samo neko ko je prisili na udaju. Hetitski kralj je shvatio o čemu se radi i u Egipat poslao Zananza, jednog od svojih sinova. Negde u Siriji, na putu, Zananza je ubijen, a iz činjenice da je Anhesenamun odmah potom bila prinuđena da se uda za matorog Eja nije teško pretpostaviti da su u celu tu mutnu priču upleteni njegovi prsti.

Anhesenamun je ubrzo posle venčanja takođe umrla, a njen muž Ej je – pod faraonskim imenom Heperheperu-re – vladao jedva četiri godine.

Kada su tridesetih godina prošlog veka Hauard Karter i lord Karnavon u Dolini kraljeva otkrili jedinu netaknutu faraonsku grobnicu, u njoj se nalazilo telo mladog Tutankamona. Na platnu kojim je mumija bila obmotana još se nalazio venčić sasušenog cveća koji je na muževljeve grudi spustila nesrećna Anhesenamun.

A sad nešto sasvim drugo. Znamo da je Trojanski rat izazvala bračna nevera spartanske kraljice Jelene, koja nije odolela šarmu mladog trojanskog princa Aleksandra Parisa, koji ju je zavodio dok je njen muž Menelaj bio poslovno na Kritu. I zaveo ju je tako uspešno da je s njim u Troju otišla ne baš sasvim slepa od ljubavi: prethodno je na brod utovarila i sve Menelajevo blago.

Neodoljivost za žene Paris je stekao kao sudija za Mis Olimpa, kada je trebalo da odluči da li je među boginjama najlepša Hera, Atina ili Afrodita. Sve tri su pokušale da ga podmite: Hera mu je obećavala bogatsvo, Atina nepobedivost u ratu – ali je pobedila Afrodita, koja mu je obećala lako osvajanje žena.

I, tako, Grci su krenuli u desetogodišnji rat protiv Trojanaca i njihovih saveznika, ostavljajući svoje sopstvene žene da samotno čame u Grčkoj. I, naravno, došlo je do problema zbog kojih se mnogi grčki heroji uopšte nisu vraćali kući, a mnogi od onih koji su se vratili našli su sopstvene žene s drugim muževima – ili čak i s 50 ljubavnika, ako je tačno da Penelopini prosci uopšte ništa nisu prosili.

Tom ratno-ljubavnom haosu znatno je doprineo jedan Nauplije, sveteći se za smrt svog sina Palameda. Ovaj je prethodno važio za najvećeg grčkog ratnika, pa su mu ljubomorni Odisej i još neki podmetnuli optužbu za krađu ratnog plena, zbog čega je izvršio samoubistvo. Očajan i besan, njegov otac Nauplije napustio je logor, ukrcao se na brod i obišao dvorove svih onih koji su doveli do Palamedove smrti. Tamo je njihovim ženama ispričao istinu – da se njihovi muževi na ratnom pohodu uglavnom zabavljaju s lepim robinjama i ratnim zarobljenicama. Varaju ih, ukratko. Pa se bele udovice dalje nisu uzdržavale da uzvrate istom merom.

Najdalje je otišla Klitemnestra, žena vrhovnog grčkog zapovednika Agamemnona. Ona ga je, zajedno s ljubavnikom Egistom, ljubazno dočekala u Mikeni i u kupatilu ubila s tri udarca sekirom – kao žrtvenu životinju, po njegovim sopstvenim rečima u „Odiseji“.

Jelena i Menelaj imali su bolji kraj. Menelaj joj je sve oprostio, uključujući i tri braka s trojicom Trojanaca. Mirno su živeli u Sparti do smrti, a posle toga preselili su se na Jelisejska polja umesto u mračni Had. Čime su to zaslužili? Pa, time što je Jelena Zevsova kći a Menelaj, prema tome, njegov zet.