Split

Grad se, posle dve decenije, počinje čitati sa Kozjaka u već viđenoj panorami, sada punoj cementa iz solinske ili omiške cementare i rizle iz dalmatinskih kamenoloma, kao i viška kamena sa usečenog autoputa. Betonom poremećeni spektakl ne može da promeni sliku o velikoj školjci koja ima prostora da po rubovima primi sedimentirane ljudske propuste. Na većini od tih nebodera zaokružio se grb Hajduka, simbola nikada iživljene ljubavi jednog grada prema svom sportskom identitetu.

Iz autobusa čija je početna stanica Beograd, na kolodvor pored Rive izašlo je samo četvoro putnika. Ostali su se već iskrcali u Krajini po studeni noći u kršu. Riva bez furešta odbija sunce sa veštačkog mermera i koncentriše svetlost koju je teško savladati bez tamnih naočara. Od te svetlosti ljudi su pobegli u senke Dioklecijanovih prolaza i brojnih pjaca velog mista. Povukli su se pred orgijom turbo arhitekture koju ignorišu i preko koje ne mogu da pređu, makar i što bez tog pristupa moru grad gubi svoj mediteranski smisao. Kažu da je za rugobu dato mnogo soldi, ali da su spremni da daju i više samo da im se vrate kamene ploče koje umeju obično ljudsko ćakulanje da pretvore u legendu.

Pored ribarnice i Bastiona, pa iza kazališta, stiže se do prizemnih zgrada bivših svlačionica ’Ajduka, u čijim hodnicima je zaostao zvuk kopački u ehu stepovanja pred izlazak na vreli travnjak Plinare. Putnik iz pristiglog autobusa objašnjava da ga je njegov imenjak, stric na čiju sahranu je došao, dovodio na montažni deo tribina kada je ono igrano četvrtfinale kupa šampiona. U fenomenu tog koridora, iz uskog hodnika do terena sigurno se krije simbolika Torcide, navijača koji preko slogana „Bili žive večno“ savladavaju svoju prolaznost tako što luckastu mantru prenose kao zarazu na sve što diše ispod Marjana.

U senci te dogme može se razgovarati o košarci i tenisu, ali samo ako svako malo prihvatite da se na Poljudu igra najbolji balun na svitu. Dakle, ovaj fudbalski uvod mora da vam se dogodi ako imate želju da potisnute predrasude. A, hteo ne hteo, putnik dolazi sa bremenom zapitanosti kako će ga prihvatiti i da li je tužni povod njegovog dolaska alibi za odloženu manifestaciju ljubavi prema gradu koji je deo njegove porodice odabrao za svoj raj, a deo drugara iz detinjstva kao povratak u svoje jato. Posle tužne sahrane poslednjeg pretka, pilota onog vojnog vazduhoplovstva, putnik odlazi u kafić pored Jadra u Solinu na „Bog da mu dušu prosti“. Sa Ivicom, svojim vršnjakom, gimnazijskim i fakultetskim drugarom, rekonstruiše protekle godine ličnih života. Pušta glas posle tura „Žuja je zakon“, naručuje na dijalektu koji mladi konobari prvi put čuju uživo, i – dopada im se, nije foliranje. Pričaju o opštim mestima, o prokletstvu tranzicije i cvile za zajedničkim životom, sportistima, umetnicima, i opet je pivo zakon!

Noć u Kaštelima curi o politici koja ubija umetnost života, ženama balkanskim, uz šampionsku klapu, vino iz Komiže, inćune i domaći kapar. Dobro, bre, gde je tu naša greška? Oni o Vlajima hercegovačkim, on o činjenici da lično ne poznaje nikoga ko je učestvovao u ratu, a Ivica zakucava temu konstatacijom da je za sve krivo loše prevođenje. Kaže da se kod njih rečca „bre“ čita kao: brave – stoko, a da pravi prevod upućuje na ombre – čoveče! Uostalom, ombre, donesi još jednu botiljku!

Na Peristilu se odmotava priča o horskom pevanju kosmatih hipika i nasilju vagabunda iz gradskog geta kada su od makaza stradale paž frizure osiječkih čupavaca. Tu je počinjala noć sa početka sedamdesetih koja se posle prostirala na Vinariju, gde su svirali Indeksi, Bastionu – Džentlmeni, Zvončacu – Drago Mlinarec, a u diskoteci Lav se okupljalo sve lepo ispod i iznad Velebita. Bačvice i Firule su organizovale picigin, a Lučica i Spinut reviju bikinija sa domaćim i fureštanskim lepoticama koje su od tadašnjeg sunca postajale lepše od brazilskih kreolki sa Kopakabane i Ipaneme. Na nedovršenim Gripama su izviždani kečeri-cirkusanti, kao prevaranti koreografije koja se ne prima u gradu koji je svedok stvarne gladijatorske borbe robova i sportista.

Unučad svoga strica, već odrasle ljude, putnik vidi prvi put. Dve gracije i dva mladića, potomci jugoslovenskih brakova, plemenito su gostoprimljivi i znatiželjni za deo porodice koji nisu upoznali. Drago im je da su prvi put čuli o delu istorije njihovog grada kada je država bila velika, mladost zajednička, a zabluda o večnosti sreće ista kao i teorija o besmrtnosti predsednika te države.

Car Dioklecijan je dobrovoljno sišao sa prestola kada je uvideo da ljudskoj ambiciji nema kraja. Povukao se u svoju palaču, gde je gajio cveće. Nosio je nadimak Jovius, nešto kao Ivica. Obojica su rođeni Solinjani.

Na ivici neboderskog dela Splita, do ivice Solina, putnici iz autobusa u povratku prate rimski akvadukt koji je vodom snabdevao palaču. Ispred nje se trenutno prostire pojas sramote lokalnog kabadahije koji je oterao građane sa Rive našeg pamćenja. Taj zasigurno neće dobrovoljno otići u istoriju.