Šlofjanka

To vam je potkošulja sa dugim rukavima, bez kragne i sa tri dugmeta, navlači se preko glave i služi za spavanje (od schlafen) po hladnom vremenu, ispod pidžame. Uz nju idu i duge gaće, unterciger (od Unterziecher), dakle ono „za ispod“ za razliku od ibercigera (Ueberziecher), koji je zimski kaput, dakle „za iznad“; u Banatu se to zvalo i gornji kaput, za razliku od sakoa (donji kaput) zvanog i „džuda“. Unterciger, donje gaće, imao je – koliko da znate – učkur i dve petlje za stopala na krajevima nogavica, da vam se ne penje uz noge.

Dakle, kombinacija šlofjanke i untercigera, pa pidžama preko toga bila je obavezna u vreme mog detinjstva u Banatu, kad temperatura padne ispod minus 13. Nosilo se i po danu – ali da se ne vidi, niti da se nazire; nama klincima to bi bila sramota. Spavali smo u negrejanim spavaćim sobama („štenarama“, kako smo ih zvali), u velikim baroknim krevetima, na slamaricama punjenim suvim kukuruzovim lišćem (komuševinom), koje je odličan izolator i divno šuška ispod čoveka. Imali smo perjane jastuke, grdno velike, ali i perine (jorgane) od najlepšeg paperja, guščijeg, takođe ogromne i debele. Pa se tako na brzinu uvalimo u taj krevet, skupimo se kao dve pare u kesi dok se ne ugrejemo malo, a onda spavamo dok nam samo nosići vire ispod perina, u šlofjankama i untercigerima.

Reč je, dakle, o odevnom predmetu neophodnom u hladnoj spavaćoj sobi na temperaturama ispod minus 13 Celzijusovih stepeni. Naš dejka, majstor Nika, takođe je imao šlofjanku (što je normalno), ali je bio esnaf-majstor, gospodin čovek, predsednik crkvene opštine i pojac u crkvenom horu. Ujutro bi se umio, obukao belu košulju i odelo, stavio šubaru (bez kokarde!) i otišao kod majstor Koje Linjaka, berberina da ga obrije. Nas decu vodili su kod majstor-Linjaka jednom mesečno da nas ošiša na nulu. Od dejke smo naučili da šlofjanka ostaje sa pidžamom na dasci od kreveta. Ne dao dobri Boga da se u osnovnoj školi pojavimo sa šlofjankom ispod košulje i onog zdravog seljačkog pulovera od grube vune, lepog i toplog. Ostala deca bi nam dušu popila na slamku. Posle, mnogo kasnije, pojavile su se današnje majice (T–shirts), ali to je drugo. Slično je bilo i sa donjim gaćama (untercigerima): ne dao Boga da vas deca iz razreda uhvate u njima! Imali smo vunene čarape, jake cipele (kožuh je bio dozvoljen) i obavezne jagnjeće šubare. Zima u Banatu je bila ozbiljna pojava u mojoj ranoj mladosti: krene sneg u novembru, a majstor Nika izađe, gurne Drinu u trešnjevu muštiklu (cigaršpic), zapali i kaže: „Ako, ako, streja mu mera, a rok mu Đurđevdan“. Bio je to trenutak da se pređe na šlofjanke, duge gaće, šubare i lopate. Sneg je umeo da napada, uz pomoć košave, ne baš do strehe, ali dovoljno da kopamo prolaze do ambara, do štale i do nužnika tamo dole na kraju gumna. Kere i mačke spavale su u štali na gomili, vire samo šapice i repovi. Loži se velika zidana peć iz štale, a šporet šapurinama u ogromnim količinama. Košava zavija, a mi slušamo Radio Kosmaj 49 u toploj kujni, sve čekajući palačinke. Ima li lepšeg detinjstva?

Nego, vratimo se temi. Šlofjanka je izlazila iz upotrebe na proleće, obično u martu, pre Đurđevdana svakako. Ujna Ružica bi sve te šlofjanke iskuvala i oprala, ispeglala onom peglom na žar kojom se maše usput, složila i spremila u orman, među dunje, pa da posle mirišu. Po lepom vremenu oblačili smo košulje sa dugim, pa sa kratkim rukavima, duge pa kratke pantalone i na kraju smo hodali samo u kupaćim gaćama (onim platnenim sa plavom trakom, što se zakopčavaju na dugmiće sa strane), grejali vodu u plehanom koritu na suncu da bismo se uveče okupali, čuvali smo danju pačiće (one žute sa crvenim kljunom; zvuči poznato?) od roda i vrana (jednu vranu je majstor Nika uporno zvao „partizanka“, na užas moje mame partizanke, dok je ujka Živa nije ubio – vranu, ne mamu – iz svoje čuvene sačmare desetke), lovili čikove u kotaricu po šančevima i uopšte se zabavljali ludo. Šlofjanke su čekale, čiste i ispeglane, među dunjama u ormanu, da dođe taj novembar. Nikome ko je lepo vaspitan na pamet ne bi palo da leti obuče šlofjanku; to bi bilo kao da je izašao na šor u pidžami, što bi se u Banatu tada bilo smatralo za politički krajnje nekorektno, kako da vam objasnim.

Eto zbog čega sam se iznenadio videvši Aleksandra Vučića kako u šlofjanki posećuje onu njihovu izložbu naših tekstova i slika. Dobro: znamo da je bio vruć dan; ali mogao je da obuče košulju kratkih rukava, malo veću i tanku, bilo bi mu lakše. Moglo je i bez kravate, to ionako nose samo Homer Simpson i Voja Šešelj. Mogao je da obuče i majicu s kratkim rukavima, makar i onu „maju aždaju“ kakve nosi Mrka (makar na njoj bila i faca Voje Šešelja).

Nisam to očekivao od Aleksandra Vučića. Nije da nisam nosio šlofjanke, ali samo za spavanje; nikome u Banatu na pamet ne bi palo da u šlofjanki izađe na šor, mome dejki ponajmanje (on je bio gospodin čovek), a ponajmanje da se pojavi među svetom – i to na nekoj izložbi usred centra grada.