Sarajevo

„Nekako s proljeća sav sam ti od ludila“, pevao Kemal Monteno, a mi grčili dušu, ozarivali se, pevali s njim setno „žute dunje, pakovali kofere, išli na Bembašu, dozivali Sarajevo, ljubavi moja, vino i gitare i stare prijatelje, decembar i hladne zime“ i u njima tražili naše nežne godine i, zajedno s njim, i nalazili ih, bez obzira na stvarne godine velike većine prisutnih te večeri, krajem februara ove godine, na koncertu u Novom Sadu.

Videli smo Sarajevo prvi put u četvrtom razredu osnovne. Bili smo najbolja đačka zadruga i nagradili nas ekskurzijom. Premirali od straha kad smo kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru grabili ka Zlatiboru, prvoj stanici našeg nagradnog putovanja. Mada potomci Krajišnika, Dinaraca, brđana, mnogi se prvi put sa planinama sreli i prepoznali lepotu i u nju se zaljubili. Na Zlatiboru se i izgubili neki odvažni dečaci, pa je prvo noćenje u hotelu obeleženo dovikivanjem imena, panikom i pridikama naših učitelja kad su se izgubljeni vratili u hotel. Sve nas je oduševljavalo, ushićivalo i našoj radosti nije bilo kraja. Onda smo stigli u Sarajevo! Naprosto nas je opčinio taj grad, drugačiji od svega do tada viđenog. Išli smo u redu, dvoje po dvoje, praćeni našim nastavnicima, zastajali kod mostova, džamija, okretali se za prolaznicima, učili nazive zanata i divili se umećima njihovih majstora na Baš-čaršiji i rastrčali se po velikoj Robnoj kući, naravno, uz dozvolu starijih. Sve devojčice pokupovale neke male plastične cegere, a nas nekoliko, pravo iz Robne kuće, sve sa tim korpicama, vođene željom da jedemo prve trešnje koje smo na pijaci videle, otišle do pijace i napunile svoje male „uspomene iz Sarajeva“ tim sočnim crvenim plodovima. Kako je to bilo drugo gubljenje za kratko vreme, samo je diplomatija naše učiteljice Mire Krstin spasila devojčice da ne dobiju batine od opakog nastavnika muzičkog, koji nije razumeo „kako to da odlutaju same samo zato što su na pijaci videle trešnje“. Trešnje su izdajnički virile iz korpica pa su se izgrednice vešto sklanjale iz vidokruga nastavnika Dragana. Ostale boje i mirisi tog grada u svima nama i na koncertu Keminom, svom silinom, uplivali i raskravili, pa zatražili još.

Opet u Sarajevu! Sada, četvrti srednje, trideset i nešto učenica Učiteljske iz Sremskih Karlovaca. „Iz Brankovih Karlovaca, joj ljepote!“, dovikuje grupa sarajevskih mladića, visokih, visokih, što nama iz Vojvodine prvo pada u oči. Smeštene u hotelu Evropa, negde blizu centra, bar tako se sećam, u hotelu samo noćimo. Hodamo, upijamo, učimo, tražimo… jer, naša profesorka Durmanka znala bi reći: „Kako ćete naučiti svoje đake da vole našu lepu zemlju ako je prvo same ne upoznate?“ Upoznajemo. Na Ilidži fijakerista nas vozi do vrela Bosne, gackamo po mokroj travi, puštamo da nas voda skroz pokvasi i tako nafajtane sedamo u jednu baštu i počinjemo s pevanjem. Pevaju i Sarajlije. „Šta slave?“, pitamo kelnera. „Behar“, kaže kelner. Kako naše pevanje, praćeno harmonikom jedne od nas, brzo biva primećeno, i Bosanci nam se priključuju. Samo čujemo, kad nakratko utihnemo: „Joj, meraka!“

Onda sam svoje učenike dovela u Sarajevo. Tad shvatam naše nastavnike! Ko da bude miran i opušten kad brine o „vreći buva“!? Neumorni su, pri tom ne prestaju da pevaju. Ispunili su naše uši nekim pesmama koje su pored nas protrčale, kao da se nisu pojavile. Pevaju lepo, imaju sluha, a ni te nove pesme nisu tako loše. Samo, neumorni su. U Zemaljskom muzeju su tihi, radoznali, sve vuku jedno drugo do eksponata, da im nešto ne bi promaklo. Na Baš-čaršiji se prejedaju. Kad vozač, posle silnih rigoleto pauza, odluči da malo duže odmorimo na rubu jedne šume, oni ushićeno pričaju o svemu što su videli. Smiruju se i nastavljamo put. Onda počinje pesma: Barem sam se Sarajeva divnog nagledao! i taj refren neprekidno slušamo, sve do povratka kući.

Prošle su godine. Napustila sam prosvetu. Vraćam se među svoje učenike kad se okupljaju povodom godišnjica. Tražim da Vesna i Slavica povedu, a ostali da prihvate, pesmu o Sarajevu, ali ne ide ni ta, niti bilo koja druga pesma. Puno je tuge vezano za naše nekadašnje krstarenje Jugom. Pričaju, svi bi da mi daju delić svoje tuge, da je sa mnom podele, da me zapitaju…

Posle, pitanja postavljam sama sebi, sećajući se kako smo se sindikalno družili sa Sarajlijama, kako smo „raspirivali bratstvo i jedinstvo“, kako je znao reći Mirsad, dragi prijatelj, pa kako smo u vreme haosa i zla slale u Sarajevo paket pun kiflica sa kokosom i orasima, Mirsadovim kćerkicama, mi drugarice iz Novog Sada, ne verujući da će ga one ikad dobiti. Da su dobile te kiflice, te siromašne i grozne ’93. godine, saznale smo iz „Naše Borbe“, kad je naš drug pričao o paketu koji vraća veru u ljude i potvrđuje istinu da su pravi prijatelji najveće bogatstvo koje čovek ima.

Kemal Monteno je pevao prijateljima. Novi Sad je bio okovan ledom, a behar je snažno dodirnuo svakog. „Kažu, hladna novosadska raja“, veli Kemo i dodaje, „Matere mi, dobro me oznojiste tom svojom hladnoćom.“