Salsa

Sećate li se Ernesta Antonia Puentea?

Tita Puentea, kralja mambe, čiji prastari hit Oye Como Va i dan-danas odzvanja u beogradskim kafeima, klubovima i… plesnim školama.

Priča o tome kako su Tito Puente i njegov latino ili afrokubanski džez – popularna salsa – osvojili Evropu, već je deo muzičke istorije, ali kako su se ti zanosni ritmovi praćeni još zanosnijim pokretima poput slatke zaraze raširili po Beogradu, poznato je, verovatno, samo malom broju entuzijasta koji su ih sedamdesetih zaigrali u našim plesnim školama.

U prestonom gradu, u kom gosti uživaju, pridošlice od njega isprva zaziru, a starosedeoci ga doživljavaju zdravo za gotovo, postoji nešto prelepo i iznenađujuće što nema veze ni sa splavovima ni s institucionalizovanim „projektima“: prolećnim, letnjim i novogodišnjim kulturnim događanjima, na kojima mladi ljudi iz entuzijazma ili karijerizma izgaraju pod čeličnim vođstvom dama koje bi već odavno trebalo da štrikaju, igraju bridž ili – što da ne – salsu, ali, eto veruju da bez njih u ovom gradu ne bi bilo ničeg, pa ni te elitne kulturne zabave.

U ovom gradu, na sreću, postoje večeri salse.

I tako, kad potpomognut blagotvornom beogradskom košavom, sa Slavije odleti simbol projekta koji prestonicu poistovećuje sa svetom, salsa se – gle čuda – i dalje pleše. I to zahvaljujući onima koji ne mare da se svrstaju u „jednu ili drugu Srbiju“, koji bi se, na radost sve većeg broja istomišljenika, na eventualno pitanje o nacionalnoj pripadnosti verovatno izjasnili kao Kubanci.

Istine radi, nikako ih ne treba poistovećivati s onima na silu boga urbanim (već žalosno oronulim) mladim ljudima koji se s neizbežnom limenkom piva u ruci klate u nekakvom ritmu-koji-poništava-ritam i sebe smatraju „undergroundom“, ne shvatajući da su odavno postali dosadan „main stream“.

Jer, kad veče poodmakne, neobičan mlad svet zavlada nekim beogradskim klubovima; uglavnom piju vodu ili tek poneko piće sa suncobrančićem, ne psuju, ne upotrebljavaju žalosne poštapalice, slušaju sagovornika i uljudno odgovaraju na pitanja. I, da… umeju da plešu. Salsu. I te kako. Zato se i okupljaju. Shvatajući da će Kubu ili Brazil još dugo gledati samo na nekim kanalima kablovske televizije, vešto i nadahnuto u Beogradu priređuju ono najlepše od Srednje i Latinske Amerike.

Dakle, noć je, Knez Mihailova ulica čista je i oprana, a iz bočne uličice u kojoj sam jednom usred bela dana u miru i tišini pila kafu, pod mesečinom odzvanjaju latino ritmovi. Niko ne sedi manijakalno kuckajući poruke, „smarajući“ se i blazirano, s dosadom odmeravajući ostale. SVI PLEŠU na velikom podijumu kluba koji nosi naziv glavnog grada „daleke, nama prijateljske“ zemlje. Plešu i osmehuju se. Oni nedovoljno vični zaprepašćeno ih upijaju pogledom upinjući se da prepoznaju pokrete: promenade, kontrapromenade i promene mesta, revnosno odbrojavaju u sebi ritam neuhvatljivih koraka. Jer, to i nisu koraci već čisto, otelotvoreno nadahnuće muzikom, iskrena životna radost i uživanje s karipskog peska nakalemljeno u gradu kom je more sve dalje. Strpljivi i obzirni s početnicima, virtuozni i zdravo razuzdani s partnerima ravnim sebi. Lete po podijumu ne šepureći se akrobacijama, već slobodno propuštajući muziku kroz srce. I svi su lepi zato što im je lepo, što nas vode u njujorške klubove pedesetih godina kakve smo čežnjivo gledali u Kraljevima mamba, uzdišući za Armanom Asanteom. Tako su mladi da možda i ne znaju ko su Selija Kruz i Oskar de Leon, ali bi se Kruzova i De Leon možda oduševljeno poklonili pred tom „nesvrstanom“ Srbijom.

A ja se, svaki put kad čujem ono televizijsko pitanje Exit ili Guča, ponadam da će neko konačno reći – salsa.

Gledajući naše mlade, lepe i lepo vaspitane Kubance dok se njišu u ritmu s kojim kao da su rođeni, čovek neminovno pomisli da je učenje salse nalik udvaranju (ako to još postoji). Svi smo se nekad udvarali i nekad negde igrali, ubeđeni da se ni jedno ni drugo ne uči. A onda su neki pošli u plesnu školu i shvatili da pojma nemaju, da ako žude da načine pravi i značajan korak dalje, sve (ne)naučeno – kao i u ljubavi – mogu jednostavno da zaborave. Malodušno i obeshrabreno posmatraju iskusne, ne verujući da su i oni nekad u sebi brojali korake i videli samo učiteljeve plesne cipele što spretno prebiraju po vinas-pločicama nekadašnjih mesnih zajednica, domova kulture i narodnih univerziteta. I tako mesecima, čak godinama, dok se ne desi onaj „kvrc“ iz srca što poveže mozak i noge i ozari lice. Sve ostalo je salsa…