Riba

Novembarsko predvečerje krajem osamdesetih. Prizor niskobudžetno-filmski: tusti sumrak iz kog se pomaljaju nezgrapni obrisi i maglom prigušena svetla. Najedared me spopade neka jeza. Mislim se da li da stavim kapu, ali ko će je sad naći u sportskoj torbi. Brzo će bus, a i da ne pokvarim frizuru. Taman zažalih što sam, umesto zimske sportske opreme, obukla uske farmerke i jaknu do struka, kad se prisetih da će na treningu biti i oni košarkaši.

Dok prilazim seoskoj autobuskoj stanici, iz bifea se čuje prigodna muzika. Uz nekoliko ljudskih obrisa u kafani zasenjenih sivkastom, ronđavom zavesom, dva momka sede napolju na simsu sa po flašom piva između nogu. Ubrzo shvatih i da su već mašala nacvrcani. Onaj malko pijaniji munu laktom drugara i promrmlja: „Kakva dobra riba, čoveče!“ Pogledah oko sebe da je vidim i ja, kad na to onaj drugi, sve oprezno pogledavajući u mom pravcu, zapanjeno i samouvereno odvrati: „Ti si stvarno pijan! To je muško!“

Tada smo još bili u uzrastu kada tek počinju spoznaje o tome da je jednako složeno biti bilo koje od ta dva. Zabavljena ovom zgodom, pogledah krišom prema njima smejuljeći se, kad zagovornik ženstvenosti obrazloži svoj stav: „Ta, s tol’kim nogama tako ‘odati muško ne zna.“ „Ćuti, budalo, čuće nas. Viš kol’ki je! Taj nešt’ trenira, još ćemo i nagrajšati,“ ućutka ga pristalica mačo teorije.

Ovakva komedija zabune glede moje pojave u to vreme je već bila sasvim uobičajena. Uostalom, bivše plivačice i košarkašice retko su sitnog stasa. Ako nose još i kratku kosu, to je u to vreme još uvek bilo i te kako iii–ju, naopako! Samo sam shvatila da me je prvi put u životu neko nazvao dobrom ribom, a što se u tom uzrastu ženskoj čeljadi čini izuzetnim komplimentom. Sa druge strane, po ko zna koji put do tada sam (pr)oglašena i za muško, a što me je u to vreme osobito ljutilo.

Taman krenuh da dumam šta bi imalo biti naravoučenije ove epizode, kad se iz magle ukazaše tri graktave prilike. Sudeći po izgledu, dotične su evidentno bile žen(sk)e, takoreći ribe. Sve tri su bile nekako nezgrapno, napadno našminkane i nakaradno obučene, kao da su netom ispale iz nekog vodvilja. Iz njihovog kikotavog, preglasnog razgovora dalo se zaključiti da idu za Beograd i da im je bilo važno da to svi čujemo. Stiže bus, krenusmo, ostavismo dva dilbera sa po pivom u magli. Dve sedoše zajedno ispred mene, a treća sede desno od mene, tako da je između nas bio prolaz. Prođe kondukter i vrati se, kad će mi se ona do mene nekako mazno obratiti: „Aaa, di ti putuješ?“ „U Bečej“, odgovorih zbunjeno. „Aaa, jesil’ ti odande“, upita sve trepćući i uspijajući u polumraku busa. „Nisam.“ „Aaa, šta ćeš onda tamo?“, nastavi ona svoje isleđivanje, na opštu zabavu svih nazočnih, osim mene. Nikako mi nije bilo jasno šta hoće. One druge dve su se kikotale i suzdržavale da ne prasnu u smeh, a meni je bilo neprijatno. „Idem na trening“, odgovorih zbunjeno i odsečno. „Aaa, šta treniraš,“ ne odustaje Trepćalica. „Košarku“. „Jaaao, pa ti mora da si dobar sportista“, nastavi Uspijuša na svojoj iritantnoj frekvenciji, dok sam se ja usled spoznaje i nelagode počela i preznojavati, sve smišljajući kako da se uljudno izvučem iz ovog ničim skrivljenog sosa. Odjednom mi je bilo jasno: Grakćalice su me od starta, još na stanici, muvale misleći da sam muško, a iz njihovog daljeg međusobnog razgovora ispostavilo se da su krenule u provod za koji su, dakako, želele mušku pratnju.

Odlučila sam se za defanzivnu taktiku. Štagod da me je pitala tokom narednih desetak minuta, odgovarala sam kratko i odsečno, čisto da joj stavim do znanja da me se okane. Što baš i nije urodilo plodom, na zadovoljstvo preostalih putnika.

Kada sam u Bečeju krenula da izlazim, jedna od njih mi pruži ruku i predstavi se. „Drago mi je“, rekoh nervozno, sve pokušavajući da zbrišem iz busa i spasem situaciju. Za moje i njihovo dobro. Nikako nisu shvatale u kakvoj su zabludi i uporno su me spopadavale, iako je iz aviona bilo evidentno da mi je izuzetno neprijatno. Naposletku će najodvažnija od njih: „Aaa, kako se zoveš?“

Klap! Tu je roletna pala, a zluradost – najiskrenija radost, kažu – otela se s’ lanca. Zastala sam, okrenula se tako da im vidim lica i jasno i glasno izgovorila svoje ime. Šok ih je smesta ućutkao. Samo su zijale kao ribe na suvom. Ne sluteći šta sledi, odmah sam zažalila zbog svega, ali bilo je kasno. Dok se ceo bus grohotom smejao, u očima one koja je sa mnom zapodenula razgovor kao da sam ugledala suze koje sam od besa i sama obuzdavala. „Pa, ti nisi muško! Zašto nam nisi rekao? Ovaj… rekla…“, upita me ljutitim cijukom. „Niste ni pitale, ni skontale, a i ja sam kasno ukapirala.“ Kad sam izašla, čula sam piskavi glas koji mi je kroz brujanje motora sa prozora busa dobacio: „Ej, sestro! Nikad od tebe riba! Sve i da hoćeš…“ Neću. Niti sam ikad htela. Sasvim je cool biti žena.