Psi prebijene kičme

Pre nekoliko dana sam se ponovo latio romana Pas prebijene kičme Milete Prodanovića. U njemu stoji posveta “Luki, knjiga bezmalo starija od njega. Srdačno, Mileta”. Potpuno sam zaboravio na to. Sećam se da je Mileta, potpisujući se, prokomentarisao nešto na fonu toga da je u pitanju knjiga o nekom prošlom vremenu. Tako bi na prvi pogled i trebalo da bude – roman opisuje godine uspona Velikog vođe, doba ratova za jugoslovensko nasilje i rekordnu inflaciju. Ovoj knjizi sam se vraćao nekoliko puta u proteklih deset godina mada sam je sve vreme čitao kao hroniku propasti društva kome pad Berlinskog zida nije bog zna šta značio. Ona je za mene bila štivo izuzetnog stila i istoriografskog kvaliteta, čak sam i jedan pasus upisao u svoj drugi roman, kao fragment koga se moj protagonista priseća dok posećuje Miloševićev grob ne bi li urinirao po njemu i tvrdi da je u pitanju jedan od najboljih opisa u čitavoj srpskoj književnosti. U njemu se Milošević slika kao “podbuli, mutnooki etnarh”.

Ovaj put, međutim, budući da sam knjigu otvorio baš na stranici na kojoj se nalazi posveta, palo mi je na pamet da sračunam koliko je Mileta imao godina kada je pisao Psa i ostao zabezeknut, da je bio star tačno onoliko koliko sam ja danas. Zatim sam počeo da uočavam dalje sličnosti: sem toga što smo bili istog uzrasta, u vreme nastanka romana Mileta je bio asistent na Fakultetu likovnih umetnosti baš kao i ja; takođe, ovo je bio njegov treći roman, a ja svoj treći rukopis planiram da završim do kraja godine; zajedničko nam je i to što smo obojica već vrlo dobro znali da smo upoznali onu osobu koju poslovično uzdržani Anglosaksonci nazivaju the significant other; i, na koncu, ljudi o kojima tako umesno piše, oni koji su upravljali Srbijom 1993. godine su isti oni koja danas unesrećuju ovu zemlju. To nisu nužno iste osobe, sem naravno svima poznatih mladih nada crveno-crne koalicije sa kraja prošlog veka, ali je karakterologija uzurpatora srpske demokratije istovetna. Evo kako o njima piše Mileta: “Jednome je nekontrolisano lutao pogled, drugi je imao tikove, treći se znojio, četvrti uopšte nije imao lice, imao je samo naočare sa tankim metalnim okvirom, peti je bio kepec, šesti doktor guslarstva ili nečeg sličnog… Barem trećini od njih zacelo nikada u životu nije ni palo na pamet da bi mogli postati jedna osmina nekakve vlasti, neki od njih, sudeći po svemu, i nisu sasvim shvatali gde su se našli… […] Za njima su trčali raznorazni plemenski novinari koji su njihove sitne laži, žurnalističkom alhemijom usavršenom u socijalističkim redakcijama, preoblikovali u granitne patriotske istine, a one su se nedugo zatim pretvarale u smrt”.

Obuzela me je nelagoda pa sam, umesto da se tešim, počeo da se prisećam svojih roditelja u vreme kada su imali godina koliko ja imam danas. Otac je u mom uzrastu morao da se vrati sa magisterijuma iz Zagreba, a onda je odveden na ratište da bi spasavao one koji su padali sakaćeni u borbi za nebesku Srbiju i privatni kapital komunističke kaste. Majka je, budući nešto mlađa, sa 34 godine izgubila posao jer je viđena kako šeta one zime kada je dvadesetak gradova na izborima reklo ne nacional-socijalističkoj koaliciji.

Tog vremena se sećam neobično jasno. Tačnije, sećam se tih protesta, od slika iz odeljenja u mom mozgu gotovo da nije ostalo ništa. Pamtim, dakle, kako na putu ka školi beskrajno dugo čekam na zeleno svetlo kod nekadašnje kafane “Beograd” u Valjevu. Prekoputa, oljuspala žuta fasada i plavim sprejom ispisano: Đinđić lopov. Posle mnogo godina sam saznao da taj natpis nije bio tu slučajno jer je supruga predsednika DS-a odrasla u neposrednoj blizini tog mesta. Po završetku časova, na istom tom mestu susretao sam kolonu, činilo mi se da u njoj nema koga nije bilo, čitav meni poznati univerzum odraslih koji su nam dolazili u kuću i u čije smo mi domove porodično odlazili šetao je po tom odvratnom snegu i ja sam se redovno priključivao roditeljima da obiđemo krug pa da se zajedno vratimo u stan. U sećanju mi je ostao kum koji se, kad god bi prošli pored lokalnog SPO-a, drao “Srpski pokret obmane”, i neki bradati čovek koji je urlao na penzionere, obešene po prozorima, da siđu i pridruže nam se. Njima to, naravno, nije padalo na pamet. Što reče nedavno jedna od pripadnica te grupacije: “Šta mi fali, što mi je manja penzija, to ću manje potrošiti!”

Mislio sam čitavu noć o svemu ovome u potpunoj neverici. Ne mogu da verujem da imam godina koliko je Mileta imao kada je pisao Psa prebijene kičme, ne mogu da verujem da moji roditelji u starost ulaze pod istim onim ljudima koji su im oteli mladost, ne mogu da verujem ni da sam, nakon što mi je Mileta poklonio pet ili šest primeraka romana i rekao da ih podelim onima za koje mislim da bi tako nešto uopšte zanimalo, to učinio ubeđen da prijateljima poklanjam hroniku neke pređašnje propasti, ni ne sluteći da sam im uručivao priručnik za budućnost. Ni ne sluteći da smo, trideset godina kasnije, svi postali psi prebijene kičme.