Priča o priči

„Pročitala sam tvoju priču ‘Jarak’! Divna priča o našem rodnom mestu“, čujem svoju mlađu drugaricu Branku kako mi saopštava da je poranila, kupila „Vreme“ (septembar je 2013. godine), i da uživa uz jutarnju kafu i moj tekst. I onda deli sa mnom svoju neobičnu priču. Veli – „Veoma su mi sveže slike praćenja snimanja filma. Bila sam mala. Svako jutro sam uzimala svoju stoličicu i zauzimala mesto na ćošku naše ulice i sedeći strpljivo čekala da naiđe ona, Džeraldina Čaplin. A kad bi naišla, nisam gledala u nju, gledala sam samo u njene čizme, sjajne kožne čizme, do kolena, tako nestvarno lepe, tako jednostavne u svojoj lepoti da sam ih dugo, dugo posle sanjala i mislila kako, eto, ništa ne želim tako žarko kao što želim te čizme. Imala je crne i braonske! Ne znam koje su mi bile lepše, verovatno one u kojima je tog jutra minula pored mene. Jednom je, na sekund, bacila pogled ka meni, nasmešila se i produžila ka železničkoj stanici. Tamo su se tiskali stariji. Oni su bili statisti. Meni je bilo dozvoljeno da pratim samo njen dolazak. Sad znaš odakle u meni ta ljubav prema cipelama, posebnim i neobičnim, kako sam te čula nebrojano puta da opisuješ moju strast prema obući. Dugujem toj Čaplinovoj ćerki tu opsesiju i ti si me vratila tom trenutku ovom pričom. Ona je u Jarku zavolela punjenu papriku, a ja sam zavolela njene čizme!“

Priča je, nezavisno od mene, nastavila da živi. Jednog dana zvoni neko. Otvaram vrata i radujem se svom školskom drugu Dušanu. Dugo se nismo videli, a drugari smo od zabavišta. Elegantan, kao uvek, sa širokim osmehom ulazi u stan, pod miškom nosi „Vreme“. I kaže da ima nešto da mi ispriča o tom snimanju filma Ići ćemo u grad. Prvo mi zameri što su mi priče kratke i što uvek traže još, i što njega nisam zvala pre pisanja pa da i njegova crtica nađe mesta u priči. I kao da mi saopštava neku veliku tajnu, Dušan počinje da šapuće i da nagomilane emocije izručuje pred mene. Bio je srednjoškolac. Statista. Mesto mu je bilo baš iza Džeraldine. Mantalo mu se u glavi od luka njenog vrata, od predivnog mirisa koji je dražio nozdrve, od scena iz Čaplinovih filmova jer nije moglo da se ne nazre njegovo lice na njenom… „Drugarice moja, tom prvom susretu sa čarolijom nastanka filma dugujem svoju zaljubljenost u ženski vrat. Tako sam birao devojke, prvo bih zapazio vrat, onda sve ostalo. Zato sam manijačno gledao sve filmove sa Odri Hepbern, zato sam voleo baletske predstave, zato obožavam mostove jer u svemu tome ima onog nežnog luka Džeraldininog vrata, u koji sam opčinjen piljio nekoliko dana u našem Bačkom Jarku, te daleke 1963. ili možda ‘64.godine. Čuvao sam i njenog psa, Boris se zvao, pa se često moglo čuti kako ona panično viče – ‘Dušan, Dušan, Boris, Boris!’, a Boris zbriše čim neko pseto zalaje u okolini. Dugo su posle mangupi po selu vikali za mnom – ‘Dušan, Dušan, Boris, Boris!’…“

Johan, naš Joca, Varlabenštajn, vrhunski germanista, najbolji poznavalac svega što pripada Arhivu Vojvodine, a da je ostavilo traga na nemačkom jeziku, duhovit i načitan, rođen na jaračkom glavnom sokaku, još uvek ganja biciklo, kako kažu stari Jaračani, ulicama našeg rodnog mesta. Studenti istorije, deca Jarka, rado su slušali čika Jocu kad ih profesori odvedu u Arhiv, ponosni kad ih nešto upita, oslovivši ih imenom. Sedi on u školi u Jarku sa gostima iz Nemačke, nekadašnjim stanovnicima sela, i prevodi razgovor. Na kompjuteru, koji su doneli na poklon, gleda se plan Jarka, ulice i kuće, i jedna starija gospođa reče da se rodila u kući na glavnoj ulici i pokaza kuću. Rekla je to na srpskom. Cuja, moja drugarica, učiteljica u školi, tiho dodade da se i ona rodila u toj kući. Kad je popodne ušla u svoju sobu i zagrlila kaljevu peć, plakala je stara Nemica i kao da se izvinjavala zbog suza. „Prokleti rat“, danima posle šaputala je Cujina mama. „Njih proteralo, nas dovelo, tuga nam je bila saputnik“, dodala bi.

Bio je stariji brat moje drugarice i drug moga brata, Branko, što je Jarku ukrao prašinu. Đavolak u detinjstvu, nestašan, radoznao i neumoran. Dobar đak, naročito je briljirao u prirodnim naukama. Stiže u selo nova mlada nastavnica. Razredna zamoli Branka i druga mu da je sačekaju na stanici. Kiša lila, a kišobrani se u to vreme nisu bili primili kod novih stanovnika sela. Nastavnica se pojavila, lepa kao sa slike, raširila kišobran i ponudila im zaštitu. Odbili su. Kako su ulice Jarka bile pociglane i nastavnica malo-malo pa stane na neku ciglu, bi okupana očas. Branko se počne pravdati zbog rasklimanih cigala i zaviče iz sveg glasa da će on to sve popraviti, jednom…

Prošle su godine. Asfaltirale se sve ulice, onda se razvukao asfalt po širokom putu i nestali oblaci prašine iz sela. Bilo je vreme samodoprinosa i urbanističkih planova, vreme struke i znanja. Slavili ljudi završetak svake deonice, onako od ćoška do ćoška, naš je bio od Saje do Vuje. Baba Saja, koja beše strah i trepet svoj deci, visoka, koščata, glasna (imala je poseban dar da na daljinu registruje kravu koja se otela i malo ušetala u mlad kukuruz i teško li se detetu koje se zaigralo), i stric Vučen, na drugom ćošku, dobrica i prijatelj svoj deci, obeležavali su naš teren odakle i dokle smo mogli smišljati igre i uživati istinski.

Nasred novog asfaltiranog puta komšije su se radovale boljitku! Jeli, pili i pevali do zore. Za taj svečani trenutak kupili su komplet suđe, računali svako odraslo čeljade i sačuvali ga, do dana današnjih, da imaju za sve potrebe, i radosti i tuge. „Kako bih se rado vratio u Jarak, u vreme iz tvoje priče“, napisa mi, u vreme zatvorenosti zbog korone, poznati jarački akademski slikar Pituka, na čijim platnima pulsira Jarak koji se da voleti. Voleti i sačuvati! Vreme kad je bilo tako lako biti srećan.