Peta kolona

Nije tačno da se ništa u Srbiji ne menja. Tokom devedesetih, ljudi koji su mislili slično kao ja, dakle osobe sličnih svetonazora i društvenopolitičke misli, nazivani su stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima.

Onda bi neko izašao nakratko ispod krvavog šinjela Slobodana Miloševića i nazvao nas petom kolonom, valjda gađajući onaj deo javnosti naklonjen tiraninu sa legalno završenom srednjom školom i realnim znanjem boljim od užasnog. “Peta kolona” zvuči uverljivije nego “domaći izdajnik”, posebno ako primalac informacije nema pojma o čemu se radi.

Sa prvim bombama Severnoatlantskog sojuza, Milošević je prvo izmislio da se ta akcija zove “Milosrdni anđeo” i častio nas je tim nazivom. Onda smo ljubaznošću Komrakova, Vučelića, Dačića, Vučića i ostalih moralnih paramecijuma postali NATO soldateska i vazda smo delovali ničim izazvani, pod okriljem noći, protiv srpske nejači, na vekovnim ognjištima.

Naslućujete kuda idem s ovim, reči su ubitačno oružje. Znao je to Milošević, zna to i aktuelni Voljeni lider, otuda etiketiranje i prozivanje po ustaljenim, izmaštanim terminima. Ukoliko vas duboko uznemirava rečnik fraza i uvreda SNS-a, to je dobar znak po vas i vaš karakter.

Onda je došla faza drugosrbijanstva. Termin nastao kao odrednica za pristojnost i kultivisanost, odnosno otklon prema svemu što je Srbiju 90-ih učinilo svetski poznatom, s vremenom je transcedentirao u etiketu koja se na leđa lepi osobama sa nedovoljno izraženim nacionalnim osećanjima.

Sada, u dekadentnoj fazi raspada društva, biti drugosrbijanac je ravno uvredi, i označava nižu vrednost u odnosu na ljude nespremne ili nevoljne da stvarnost, pa i svoju zemlju, posmatraju kritički i racionalno. Danas je to uvreda u očima onih koji tu reč izgovaraju, zato što im je neprekidnim ponavljanjem takav refleks usađen i oni stvarno misle da su veće patriote, mada to ne umeju ničim konkretnim do pokažu i dokažu.

Onda nas je obradovao autošovinizam. Nema veze što je navodni autor te reči naširoko objašnjavao njeno značenje u nešto drugačijem ruhu, ova logička besmislica trenutno je omiljena fraza za markaciju ljudi koji se ne slažu sa klerikalnim i nacionalističkim ideologijama i stavovima političko-intelektualnog kružoka.

Biti autošovinista, u očima onih koji tu reč nekome lepe na čelo, znači “mrzeti svoju zemlju” (sic), mada šovinista, tačnije Šoven, izvorno nikoga ne mrzi, već misli da je superioran u odnosu na druge i različite (konkretno Engleze). Ovako lično, kada čujem tu reč, odmah pomislim da korisnik misli da zvuči jako pametno i sofisticirano, kao kada čitalac “Informera” uzme u ruke “Večernje novosti”.

I sve bi to bilo podnošljvo na brdovitom Balkanu da se nismo latili još bizarnije odrednice, “građanisti”. Građanisti, ili ljudi koji smatraju da građanska država nudi neuporedivo bolje uslove za život od nacionalne ili, ne daj bože, klerikalne države, sada se proizvode u novu podvrstu mrzitelja sopstvene zemlje, kao da je biti građanin u suprotnosti sa etničkim poreklom, a ne osnovna politička kategorija u koju spadaju svi ljudi u jednoj državi.

Ako bih morao da se kladim, tim rečima vlast markira nepoželjno ponašanje i mišljenje osoba sklonih kritičkom mišljenju, pa ih pušta u etar ka Svojoj Publici koja može, ali i ne mora znati šta znači biti građanin, a šta Srbin. Te reči nipošto nisu antonimi, ali se vlast trudi da ih tako predstavi zato što u pravoj građanskoj državi ovakva moralna nepočinstva ne bi bila moguća.

Koju god reč da upotrebe nosioci najviših organa vlasti, njena su svrha i metod upotrebe isti. U pitanju je naziv koji se dodeljuje hiljadama ljudi odjednom, kao da su svi građanisti, ili autošovinisti, baš identični ljudi sa istim vizijama i idejama, a koje su stoprocentno uperene protiv zemlje u kojoj oni i njihovi najmiliji žive.

Iskreno, nekada mi se učini da je neki trust mozgova seo na ručak i procenio da više niko (normalan) ne veruje u strane plaćenike i domaće izdajnike, barem ne kako ih markiraju, pa su rešili da osveže vokabular besmislenih uvreda, tako da se i najveći imbecil oseti dobro dok ih izgovara nekom drugom.

Ključno je nemati dokaze. Ja sam izdajnik, on je patriota, pa neka sud proceni šta je tačno, ali šta će nam sud kada je narod već dao sud na izborima.

Slabost ovog režima upravo je u nemogućnosti da određene individue uvredi kako dolikuje, pa ih ubacuje u koš sa svim neistomišljenicima i bez ikakvog dokaza optužuje za najteža krivična dela i amoralne postupke.

Ako je uteha za građaniste, njihovi politički protivnici imaju jasna pogrdna imena i nadimke, vrlo lične i osobene, sve slina do sline, gospodo, zaslužene predanim radom i konkretnim delima.