Papuče za pešačenje

Kaže mi jedan veliki pešak (i ništa manje veliki pisac) da je izumeo novu tehniku: umesto u patikama ili cipelama, sada svojih dvadesetak kilometara dnevno (leti, naravno) prelazi u papučama. Zašto papuče? Da ga, kad se zamisli, noge ne bi vodile brže nego što zahteva tok njegovih misli. U papučama, kaže, korak je kraći, noge drugačije misle. Razumem o čemu govori – to je svojevrsna vežba strpljenja i samokontrole – ali svejedno se stresem kada čujem priču. Setim se košmara u kojem pokušavam da pobegnem nečemu što mi se, preteći, približava s leđa, ali noge me ne slušaju, teške su ili se, zbog nečeg, ne miču s tla. U papučama sam koje mi neprestano spadaju s nogu, a ja, umesto da bežim glavom bez obzira, uvek se iznova vraćam da ih nazujem. Užas me preplavljuje i obično me budi sopstveni urlik. Ali neću da pišem o ružnim snovima (ovo je vreme uživanja), nego o pešačenju.

Nije mi bliska ideja o hodanju u papučama, jer tada pešačenje gubi upravo ono zbog čega pešačim: proizvođenje ideja. U džepu su mi zbog toga, uvek, mali blok i olovka, pa kad ideja bukne (sama od sebe, kao eukaliptus), zaustavljam se u mestu ili sedam na prvi basamak, vadim pribor, zapisujem. Pešačim ne radi pešačenja, nego da bih mislio. (Nije džabe Aristotel predavanja držao u šetnji.) Zaborav pešačenja uslov je razmišljanja, ali ako su na nogama papuče, onda, zapravo, pešak misli o tome kako hoda, pazi na korak, prilagođava se ne sopstvenom ritmu, nego ritmu koji mu nameću papuče (dok ga besramno šljepkaju po tabanima) i ruši samu ideju pešačenja. Zbog toga, uostalom, i ne mislimo o tome kako hodamo nego, naprosto, hodamo. (Kada bismo mislili o hodanju, saplitali bismo se.) Tako sam, barem, verovao.

Sagovornik me, međutim, ubeđuje u suprotno: kada se koncentrišeš na papuče, koncentracija se, paradoksalno, brže i bolje pretače u ono što si u pešačenje poneo: u misao. Onda iz džepa vadi mali blok i olovku, kako bi mi ponudio materijalni dokaz za ono što govori. Sada me je već ozbiljno zainteresovao. Možda je u pravu, mislim. Sećam se svojih pešačenja u divnim gradovima, sećam se intenziteta doživljaja, ali ne pamtim nijednu misao: na pariskim ulicama ne mislimo, nego upijamo. Zbog toga moj sagovornik, koji je na srpskom napisao možda najbolje redove o hodanju, pešači istim putem svakoga dana i uspeva, gotovo u svakom hodanju (s papučama ili bez njih), da se ushiti. Ushićenje ne dolazi zbog onoga što vidi – i zatvorenih bi očiju mogao da pređe taj put – već zbog onoga što je u pešačenje poneo i što se sada, dok hoda, otvorilo i zatražilo milost uobličenja.

Možda mi je tek posle tog našeg razgovora o pešačenju u papučama postala jasna jedna sklonost kojoj nisam uspevao da uđem u trag, ali je nisam mogao ne uočiti: kad god sam u nepoznatom gradu – koliko god on, u međuvremenu, bio lep – bez izuzetka se moram promuvati i po, blago rečeno, ružnim krajevima. Pariska predgrađa, recimo, umeju biti neobično sumorna. U njima se pešak uvlači u sebe i pušta nogama da ga vode dok je on negde drugde. Pešački put od Univerziteta Miraj u prelepom Tuluzu, do centra grada, sve je samo ne prelep i ništa se ne ukazuje kao prepreka između našeg mišljenja i nas: pogled klizi po ružnim fasadama i ulicama koje se nemaju po čemu pamtiti, ali ništa se od viđenog ne zadržava, dok misao nesmetano radi. Predgrađa Marseja bude čak izvesnu nelagodu, uglavnom zbog predrasuda, ali na Italijanskom trgu u centru Marseja mislima nije mesto jer tu je taj veličanstveni trg, dok su udaljeni delovi grada kroz koje sam tumarao (pešice, naravno) da bih pronašao kuću svog novostečenog drugara poreklom iz Alžira (i predao se zapanjujućem gostoprimstvu) dušu su dala za uvlačenje u samoga sebe. Pojas između industrijske zone Rima i samoga grada beznadežno je musav. U prisustvu Kampidolja teško je pustiti mišljenju na volju, ali dok prolazite nenegovanim rimskim ulicama daleko od centra grada, prekrivenim nečim što mi je zaličilo na avgustovsku prašinu, misao se, nužno, vraćala sebi. Desnu obalu reke Arno u gizdavoj Firenci prekrile su neugledne kućice, ulice su me odvele do industrijske zone, a tu čovek nema drugo društvo do sebe samog. Kao i u beogradskoj ulici Dunavskoj, na Mirijevskom bulevaru ili u Kumodraškoj.

Možda je ovo zaista čudno, ali pešačenje po nelepim delovima grada budi uživanje drugog i drugačijeg kvaliteta od onog uživanja koje nas preplavi kada ukoračimo u Luksemburški vrt u srcu Pariza. Zbog toga sam, možda, zavoleo najružniju ulicu u raskošnom pariskom XVI okrugu, Ulicu Kule. Bez kafea, pekara, poslastičara, bez zgrada od kojih zastaje dah, bez drveća i skverova, duga i jednolična, ova je ulica svojevrsni odmor od Pariza, predah u beskonačnom nizanju prizora koji oduzimaju dah i ne daju mišljenju da misli. Možda je, zapravo, upravo u tome smisao onih papuča za šetnju i možda je veliki hodač u pravu: papuče nas još ubedljivije vraćaju nama samima. Šta ćemo, u međuvremenu, na tom mračnom mestu otkriti i da li će nam se to uopšte svideti – kada je sam sa sobom, čovek je, ako je verovati Kafki, uvek u lošem društvu – sasvim je druga stvar koja s papučama, strogo uzev, nema veze.