Odokativnost

Onomad kada je Serž Bramerc, navodno, od vlade Srbije tražio da skine sa programa televizijsku seriju „Moj rođak sa sela“, nisam baš nešto stigao da primetim čime je ista, navodno – zaslužila takvu čast. Pre neku sedmicu, pojavi se serija u prodavnicama, na šest diskova, svaki za po oko četvrt tisuće dinara. Obradovah se višestruko. Em ću konačno da uključim novi televizor, em ću da vidim šta je to iznerviralo MMM (mrske međunarodne moćnike), a i posle mogu da usrećim rodbinu u inostranstvu koja voli popularne TV serije iz majčice otadžbine.

Sednemo mi (kokice, upaljač, cigarete, piksla i ja) u fotelju. Nije prošlo ni sat vremena i već sam shvatio kako radi daljinski i. krenuh u potragu za uzrokom nerviranja onog suda iz one zemlje (dabogda i njoj nekada neko blokirao nešto). Zanimljiva serija, slatko sam je odgledao. Evo, javno to i priznajem pa neka me prezru i Bramerc i ceo Tribunal i treća i četvrta Srbija ako treba. Molim prijatelje da me se ne odreknu. Još.

Ima serija sve što treba da zabavi i razonodi… i simpa likove i one koje volimo da mrzimo. Sto grama ljubavi; sto grama promašene ljubavi; sto grama patnje; dve kile stereotipnih likova i situacija; kilo rodoljublja (poprilično mudro raspoređenog); ima nešto misterije; ima tu nečeg i za prvu i za drugu, a bogme i za treću Srbiju. Ima iznad svega i svog starca Foču od stotinu ljeta – Tasu Uzunovića kao mudrog, premudrog seljaka koji u svakom trenutku i u svakoj prilici zna da odvagne kako valja i usput izrekne neku teeeešku mudrost, pouku koju valja zlatom zapisati za uspomenu i dugo korišćenje. Nema mudraca ravnog srpskom seljaku!

Nisam TV kritičar te se ne bih pačao u ono što ne znam. Elem, neću o dramaturgiji, niti režiji niti bilo čemu drugom u šta se ne razumem. Ne sastavljam ni fudbalsku selekciju, zašto bih pa ovom pametnom svetu sa RTS-a govorio kako se pravi TV serija, kada ne znam. Ali ima nešto u šta se dobro razumem, a čega u seriji ima sijaset… Razumem se u našu poslovičnu „odokatvnist“ kao način mere i procene… „odokativnost“ kao način rada.

„Je l’ će sačuvamo Jugoslaviju ako grunemo?“

„Pa sad, odokativno…“

„Gruvaj““

„Je l’ će pobedimo taj NATO?“

„Pa… odokativno, mogli bismo ako…“

„Javi Milančetu da kaže ne.“

„Kol’ko vredi taj NIS?“

„Pa sad, otprilike…“

„Daj ga Rusima.“

„Hoće li i nas ova ekonomska kriza?“

„Pa sad, ako možda…“

„Dobro, daj u novine da smo suviše mali i da je u nas neće biti!“

Elem, ovakvih „odokativnosti“ kod rođe sa sela, „odokativno“ gledano ima… koliko ti duša ište. I to na prvo gledanje. Dobronamerno gledanje! Ne bih da ljudi pomisle kako sam bolesno pedantan, pa neću pominjati kadrove u kojima junak u jednoj sekundi drži cigaretu i šoljicu, a onda iz drugog ugla dok i dalje izgovara istu rečenicu međ prstima nema gore pomenutu šoljicu. Ne bih ni da kinjim TV stvaraoce što ne znaju da je kutija puna knjiga odistinski teška i da čak ni jedan Vojin Ćetković ne može baš da je nosi sa dva prsta. Čak i ako Vojin i jeste toliko jak, onaj njegov prijatelj koji mu pomaže, baš i ne deluje kao Banović Strahinja.

Neću ni da cepidlačim oko toga što junak Vranić svojoj voljenoj učiteljici u cik zore kaže da je napadao sneg … pa onda izađe na seosku ulicu tako počišćenu da bi joj i Knez Mihailova pozavideti mogla. Sabajle očišćen sneg u zemlji Srbiji, ta man’te, što bi rekle Lale. Mi jesmo blizu Evropi, ali toliko blizu ipak nismo. Mogu da im oprostim i to što se Nikola Kojo u jednoj sceni pojavljuje u bade mantilu u situaciji u kojoj nema šanse da mu je pri ruci. Mislim na pomenuti mantil.

Ali ne mogu da oprostim to što se u seriji čiji je početak lociran u (lepo piše na špici) proleće 2001. godine – sve računa u evrima. Na špici potpisan sve neki ozbiljan svet: Generalni A. Tijanić, glodur B. Nikolić, urednica J. Zupanc, reditelj M. Marinković, scenarista R. Pavlović, dva komada saradnika na scenariju, da i ne pominjemo kamermane, glumce, montažere i ostale. Pa ljudi, da li je to moguuućeeee… da niko od njih ne zna da je evro fizički rođen januara 2002. godine? Jeste da je postojao i ranije kao obračunska jedinica, ali koliko me sećanje služi, naša nadnacionalna valuta je bila, neka joj je laka zemljica crna – dojčmarka. Kada se januara 2002. pojaviše ovi šareni evrići, dugo smo se na njih privikavali i dugo se još međusobno razračunavali u markama. Pa zar da jedan slučajni prolaznik, tj. gledalac, tj. ja… to primeti a onolikoj bulumenti uglednih TV stvaralaca to da promakne? Uostalom, zar nije možda nečiji posao da proveri činjenice, po mogućnosti, pre snimanja? Nije valjda i „Moj rođak sa sela“ pravljen „odokativno“? Ne, ja u to ne mogu da poverujem.

PS: Seržu Bramercu bih, inače, poručio da se ne sekira, jer bi njegova prethodnica morala da bude mazohista pa da se u onoj trominutnoj sceni prepozna. Isuviše je groteskno predstavljena, te se samo „odokativno“ može reći da bi to možda mogla biti ona.