Odmor

Putovanje je počelo po uobičajenom scenariju: tradicionalno, najvažnija tema razgovora je nabrajanje šta smo sve zaboravili da ponesemo. Još dok smo se pakovali, odnosno dok nas je pakovala, seirili smo kako će biti zabavna diskusija, s obzirom na to da je tom poslu pristupljeno tik pred polazak. Nismo čestito ni krenuli, tek smo za ćošak zamakli, a ja sam se setio da sam zaboravio naočare bez kojih mogu, ali me Zakon o bezbednosti saobraćaja prisiljava da ih nosim dok vozim. Poslali smo najstarijeg da ih donese dok ja kupim cigarete. Kod trafike ustanovljavam da nisam poneo ni novčanik, u kome nije bilo bogzna šta, ali u njemu je moja lična karta i platna kartica. Zahvaljujući samo čudu telekomunikacione tehnike nije morao da ide dvaput.

Žena mog života više u šali, ali pomalo i u zbilji, pita da li ćemo, kao sav oprezan svet, ići autoputem do Batočine pa da preko Kragujevca i Kraljeva dođemo do Čačka. Odlučno odbijam jer je tako put koji treba da pređemo skoro stotinu kilometara duži, uz opasku da je to isto što i češanje oko glave. Ići ćemo, kažem, uobičajenom rutom, kojom smo hiljadama puta išli – Lazarevac, Ljig, Milanovac… Ona se saglašava mada, i da se nije saglasila, ne bi bilo drugačije: najkraći put je najbolji i pet para ne dajem na priče da je Ibarska magistrala opasna i prepuna „crnih točaka“. Štaviše, mislim da su priče preterane, jer sa trideset godina vozačkog staža i više od milion bez udesa preguranih kilometara, znam šta govorim.

Negde oko Lipovičke šume, kada je nabrajanje zaboravljenog završeno i kada smo se složili da će se moći bez onoga čega nema, te da se ni u kom slučaju više nećemo vraćati, dvojica starijih su sa olakšanjem turili slušalice u uši i isključili se iz svake diskusije, a najmlađi započeo svoj „tok šou“. Nije zaklopio sve dok ga nisam, negde iza Lazarevca, nimalo ljubazno zamolio da „sjaše“.

Na putu je bila uobičajena gužva, mnoštvo kamiona usporavalo je saobraćaj, atmosfera je bila opuštena jer, za razliku, ne putujemo daleko i pred nama je sve vreme ovoga sveta. Tu i tamo, prozborio bih koju o preticačima i njihovom uletanju u „makaze“, uz obaveznu konstataciju da mala nesmotrenost može prouzrokovati dramatične posledice. Dok smo prolazili pored mesta neuspelog atentata na Vuka Draškovića, pitao sam se šta se događalo „u glavi“ Veselina Boškovića, kao i vozača onog drugog automobila čije ime ne znam, kad su ugledali kamion koji prelazi na njihovu stranu puta, dok su kočili i pokušavali da izbegnu sudar…

Svega osam stotina metara dalje dobio sam odgovor. Na raskrsnici kod Ćelija, tamo gde se sa Ibarske magistrale odvaja put za Valjevo, u traci za prestrojavanje, stajao je vojni kamion sa civilnim tablicama. Propuštao je razvučenu kolonu vozila u kojoj sam i ja bio, a tik ispred nas odlučio da krene.

„Kuda je ovaj pošao“, uzviknula je žena mog života i usput gadno opsovala više puta, koliko je to moguće u tako kratkom vremenu. „Legao“ sam na kočnicu i na trenutak mi se činilo da ćemo uspeti da se zaustavimo pre nego što udarimo, odmah zatim bilo je jasno da nemamo šanse. U momentu udara imao sam deja vu. Udarac, prasak, bljesak i misao „jeba nam ovaj kevu“ bili su istovremeni.

Izašao sam teturajući se ubeđujući se da moram ostati na nogama, mada me je horizontala magnetski privlačila. Video sam decu kako izlaze i psuju sve po spisku. „Hvala nebesima, ucelo su“, utešio sam se. „Mama, mama“, vrištao je najmlađi: okrenem se na tu stranu i vidim ženu mog života oblivenu krvlju kako stoji pored auta i „svašta“ govori na račun vozača kamiona. „Dobro je“, kontam, „i ona je ucelo“. Tešim najmlađeg dečaka krvavog nosa govoreći mu da nije ništa strašno, a on uzvraća: „Kako nije strašno, pogledaj mamu, i ti si sav krvav, vidi na šta nam auto liči…“ Prilaze ljudi sa svih strana, donose vodu i papirne maramice, da se umijemo i obrišemo krv. „Ja ću sada da se onesvestim“, izgovara najstariji, pridžava se za krovni nosač i pokušava da sedne na zadnje sedište auta, ne uspeva i pada pored. Priskačemo da ga podignemo, oči su mu otvorene a lice bezizražajno, hvata me panika, majka mu raskopčava košulju i prska vodom, na njega kaplje njena krv… koju sekundu kasnije on ustaje i kaže da se samo „resetovao“ i da je sada „u redu“. Srednji stoji sa strane, nit romori, nit govori: u šoku je, nije mu jasno šta se dogodilo.

Sanitet koji je stigao iz Lajkovca suviše je mali da se svi smestimo u njega. Ipak, nekako su nas nagurali, a lekari stadoše pored puta da stopiraju. U lajkovačkom domu zdravlja nam ukazuju prvu pomoć i upućuju u Valjevo, jer naše povrede prevazilaze njihove kadrovske mogućnosti.

„Da li ste bili vezani“, pitaju u valjevskoj bolnici. „Nažalost, nismo“, odgovara žena mog života, ja mrmljam da sam slobodan čovek i da se, shodno tome, nikad ne vezujem, niti ću to ikad učiniti. „Srećom niste“, umiruje nas lekar internista. „Da jeste, mogla je od siline udara da vam prsne slezina.“ Tako nas uteši.

Ustanovljavaju nam potrese mozgova, posekotine, oderotine… Snimaju nam glave, grudne koševe, ruke, noge… Na kraju nas krpe. Kad su sa mnom završili, molim hirurga da, za razliku od mene, na ženu mog života utroše malo anestezije. Njoj je lice na više mesta isečeno, brinem se da li će joj ostati ožiljci. Kroz mali prorez levog oka gledam se u ogledalu i ne prepoznajem se. Oboje smo kontuzovani, boli nas svaka koščica i mišić. Nju i u gips stavljaju.

Pansion u valjevskoj bolnici ima velike, istina višekrevetne ali zato svetle sobe. Bez obzira na „višekrevetnost“, kapaciteti ni iz daleka nisu popunjeni pa se čini prihvatljivim. Međutim, higijena mokrih čvorova nije zadovoljavajuća, a i hrana je ispod svake kritike. Zbog ovog drugog, na sopstvenu odgovornost odlučili smo da ga napustimo već sledećeg dana. Odmor smo nastavili kod kuće. Nije baš kako smo zamišljali, ali ipak se odmaramo. Sve je bolje i bolje: za neki dan ćemo i bez tuđe pomoći stati na noge.