Na pragu, u Svodolima

Kada sednete na prag baba Vinkine kuće u Guči, prekoputa će vam biti brdo Gušterovica, levo od njega Kršine, gde je naš pradeda Milivoje, od novca zarađenog pravljenjem buradi za rakiju i kolskih točkova, kupio svoju prvu njivu. A ako pogledate preko Broćića potoka, tu odmah iznad deda Mijinih jabuka, videćete brdo Krš, zaravan iznad visoke stene i njegovo najdraže mesto za sklanjanje od sveta.

Naš đed Mija je bio agronom, seljak i ozbiljan ekspert za vojnu istoriju dvadesetog veka. Težak čovek, koji se retko smejao i uvek izgledao kao da zna nešto što drugi ne znaju, a ne bi im se dopalo da im se to otkrije. Jedva je čekao da završi posao u štali i na njivi, da vikne svoju ženu Dobrinku da mu donese sapun i peškir i pomogne da se detaljno i nekako pruski umije na česmi u dvorištu. Onda je tako, sa čistim čarapama i uštirkanom, snežno belom košuljom, odlazio na klupu ispod kruške takuše, da na miru, sve do mraka, britvom ljušti voće i čita o ratu na Pacifiku i o svom omiljenom vojskovođi, generalu Daglasu Mekarturu, njegovim čuvenim lulama od kukuruza i rejbankama, a još više o obećanju datom Japancima kada se povlačio sa Filipina da će se vratiti. I vratio se da na brodu “USS Misuri” primi japansku kapitulaciju i beskrajno poštovanje jednog takođe zaguljenog tipa iz pitomog Dragačeva.

Porodična priča kaže da je Mija, kada su ga vozom slali u Dahau, rekao svojoj prvoj ženi Rahili da ne brine i da će se vratiti. Kao kada nam neko kaže da nikada neće odustati ili kad nas na odlasku pozdravi sa “zdravo sada”, pa doda – “za sada”, i mi se za to uhvatimo grčevito, očajno, tako je i Rahila, uprkos svim šansama, poverovala bandoglavom Broćiću i čekala. I čekala je sve dok se jednog dana, u proleće četrdeset šeste, na kapiji kuće u Svodolima nije pojavio njen muž, mršav i besan na ceo svet, ali živ i zdrav. Prešao je dve hiljade kilometara pešice, sam kroz razrušenu Evropu, da ispuni isto obećanje koje je osam meseci ranije ispunio njegov drugar po upornosti sa obala Arkanzasa.

Desno od tog mog praga ispred bakine kuće, lepe široke daske koju sam morao da farbam svakog božijeg leta, bila je jela, prelepo drvo – preko čet’eres metara visine, kako je iskusno ocenio majstor Ćota jednom prilikom. Samo što to drvo uopšte nije bilo jela, već smreka, bilo je visoko dvadesetak metara i bilo je najdivnije biće koje može da se zamisli. Naša jela je pružala sve, a nije očekivala ništa. Mogla je da popravi i najgoreg čoveka. Samo ga dovedete da posedi malo ispod nje i on ode značajno poboljšan.

E tu, na tom pragu je moglo da se ne čuje ništa. Ako sednete na njega oko tri, pola četiri ujutro, kada su poslednja kola već otišla čačanskim putem a jutarnja još nisu krenula, mogli ste da ne čujete ništa. Ili bolje rečeno, da čujete ništa. Na pragu ste mogli da sedite i tokom dana, čitate Klarka, jedino što vam ne gine da će vam već neko tutnuti pun tanjir uštipaka ili tako nečeg i odatle oni masni tragovi na Kraju detinjstva, ubiće me šveca. Na njemu ste sedeli sami, nije to bilo onakvo, kao šatro, romantično mesto da se guguče. Nije to bio takav prag. Na njemu si sam sa sobom i svim ostalim. Društvo je mogla da pravi samo probrana ekipa, Lu Rid sa Džonom Kejlom i onom ludom Švabicom, da slušate kako vam pričaju o Veneri u krznu i njenim tehnikama lečenja – Strike, dear mistress, and cure his heart i da se pitate, kako ja to, dođavola, nisam rođen tamo i neku godinu ranije, pa ja te ljude sve razumem šta pričaju, a ove ovde više ništa, pod milim bogom ništa.

Na stolu u kući, između raznih drugih, bila je i jedna BASF kaseta, mi smo ih, ko zna zašto, zvali – Ba es ef. Kada je pustite, čućete prvo pucketanje sa vinila, onda štektanje gitare, pa – Scarred old slaver knows he’s doin’ all right, hear him whip the women just around midnight, veličanstvenu i užasnu posvetu svojim crnim anđelima, kako ih je Ričards nazvao, koje su ih čekale svake godine, od turneje do turneje po Americi, da im barem na dan pruže najbolje što su imale – bliskost bez ikakvih namera i računica i pravi južnjački doručak. Bilo im je to nešto slično kao sa jelom u našem dvorištu, od njih su odlazili popravljeni. Onda sa kasete ide Sway, čini mi se, a posle toga ćete začuti zvuk, zvuk koji se ne da zaboraviti, nastao u Muscle Shoals Sound Studio, prljavi zvuk koga su Stonsi mogli da izbace samo u močvarama Alabame. Prvo akustičnu gitaru sa dvanaest žica, u visokom Nešvil štimu, kako smo kasnije saznali proučavanjem, a onda otegnuto Childhood livinig is easy to do…

I onda sediš na tom pragu sa sedamnest, ne znaš ništa, a opet znaš više nego što ćeš ikada znati. I nadaš se da ćeš u životu naići na stvari koje su ti toliko važne, da ne možeš da ih pustiš baš nikada, da ćeš znati kada mora da se zagrize za nešto i nema vrdanja. Da te od toga ne mogu odvući ni divlji konji, ni Mijin moćni Abas, ni vranac Dušan, Goge rabadžije, ni deda Vitina Divna, niko.