Mešoviti brak

J. poznajem od kada znam za sebe. Dobro, možda koju godinu manje. J. je dete iz mešovitog braka, što je, u trenutku kada sam je upoznala, za mene bila krajnje nerazumljiva činjenica. U mom šestogodišnjem kosmosu, J. je najbolja drugarica i duboko sam zbunjena kada čujem da njena majka govori mojoj kako se nekada plaši da naglas nešto kaže u autobusu jer će ljudi primetiti… i mislim o tome danima jer ne shvatam šta bi to ljudi mogli da primete. Ona je mama J, pravi najukusnije lepinje sa mesom, tera me da jedem grašak i ljuti se kada mi šiške padaju u oči.

foto: pxhere.com

J. i njena mama me vode u Brčko, u stan iz kojeg su otišli početkom rata. Tada smo bile još klinke, nosimo barbike i jedva čekamo da se igramo. Sramota nas je od njihovog porodičnog prijatelja koji čuva stan, jer se igramo barbikama, a nismo baš toliko male, pa pravimo dogovor sa njegovom ženom da on ne ulazi u sobu. Sada već mogu da zamislim kako mu ona šapatom priča, verovatno kikotajući se, kako se J. i ja krijući igramo barbikama i mogu samo da se divim, iz ove odrasle perspektive, njihovom trudu da sve to prihvate sa, ni pokretom usana narušenom, ozbiljnošću. Jedno popodne, porodični prijatelj kuca na vrata naše sobe. Čujemo bušilicu i jasno nam je da neko u zgradi renovira stan. Nama je to jasno jer bušilica ne može da znači ništa drugo. Ali on nastavlja da kuca i da govori: „izgleda da je ponovo počeo rat, izađite“. Nema trenutka, kada se toga setim, da me ne potrese sve što se skupilo u tom kucanju – jedna užasna, neopisiva trauma koja odraslog čoveka, koji na svaki jači zvuk veruje da je iznova krenulo, da treba bežati što pre jer bombe ne čekaju, i to potresno poštovanje naše dečije igre. On ne ulazi, kuca i govori da je počeo rat. Kada tu rečenicu ponovim u sebi, nešto mi se stegne u grlu.

Drugi put dolazim u Brčko kod J. 1999 – oni odlaze na početku bombardovanja iz Beograda što J. tada ne može da prežali – na nekoliko dana u aprilu, da se malo sklonim. Mama J. misli da je dobro da idemo u tamošnju školu, da ne propustimo nešto. U školi čujemo da postoje časovi veronauke, da je veroučitelj „mnogo sladak“ i da zahteva da svi znaju „Oče naš“. J. i ja bubamo to popodne „Oče naš“ kao poludele (kada sam na to podsetila J. pre nekoliko dana, odgovorila je da i dalje zna Oče naš, ali da joj je bilo čudno odakle zna). Na času jedva čekamo da nas prozove, da ga oduševimo: Oče naš, koji si na nebesima…- a on ništa, samo kaže dobrodošle, i to je to. Razočarane smo tom nemogućnosti da se iskažemo.

Ali zato istog dana J. briljira. Iz škole nas prati „neki mali kovrdžavi“ koji hoće da se druži sa nama, ali mi nećemo s njim jer imamo toliko tema i on nam smeta. J. čak skoro da odbija i da razgovara sa njim, sve vreme nešto pevuši za sebe i kada smo već stigle negde blizu kuće, on nas pita: „A hoćemo i večeras da se prošetamo?“. J, kao u holivudskom filmu, odgovara „večeras i nisam neko društvo“, okrećemo se i odlazimo. Ne znam šta nas je toliko dojmilo u tom nastupu J, ali smo bile naprosto oduševljene.

Treći put odlazim u Brčko početkom marta ove godine, da govorim na okruglom stolu o kulturi sećanja. Povod je nova knjiga Marka Oršolića – dragog prijatelja i jednog od onih koji su bili Ljudi u mračnim vremenima – „Suvremena suočavanja“. Dan održavanja okruglog stola je dan ubistva Zorana Đinđića.

Pričam sa Ž. o tome jer ona radi doktorat u Nemačkoj na temu kulture sećanja vezano za ubijenog premijera Srbije. Ž. sam upoznala u Nemačkoj, u jednoj crkvi u Vajmaru, i od tog prvog trenutka imala sam osećaj da je poznajem od kad znam za sebe. I pomišljam, kako je i Ž. dete iz mešovitog braka i sećam se njene predivne majke, Hrvatice, koja je išla čak da se prijavi u Kolo srpskih sestara, ne videvši ništa neobično u tome što je ona Hrvatica, jer čovek je pobogu čovek i kakve veze ime bilo šta drugo. Pa su je zagledali zbunjeno, ne znajući ni šta da joj kažu ni kako da je odbiju.

Onda otvaram knjigu Marka Oršolića i čitam posvetu: „Ovu knjigu posvećujem svim odvažnim ženama i muškarcima kojima je ljubav bila važnija i od nacije, svjetonazora i religije, pa su sklopili mješoviti brak. Njima i njihovom potomstvu koje se susreće s mnogim teškoćama suočavajući se sa zamršenom svakodnevicom zbog roditeljskog izbora. Nadam se da će ova knjiga pomoći roditeljima i djeci da se lakše suoče sa raznorodnim životnim iskustvima u izgradnji novog čovjeka i svijeta…“

Ništa nije slučajno, hoću da kažem mužu, ali me nešto guši.

Gušim se od te obuzimajuće tuge što otac J. i majka Ž. nisu ovde da i danas, baš danas, gledaju kakve su divne ljude stvorili, koliko je u njihovoj deci plemenitosti, dobrote, koliko unutarnje i zarazne svetlosti, koliko njih dve tuđe svetove čine radosnijim i potpunijim.

Dobro sam naučila Oče naš, pa ponavljam u sebi rečenicu pred amin.