Liste čekanja

“Joj!”, jauknula sam nasred Glavne ulice, ali u sebi i stala nemo trpeći oštar bol u levom kolenu. I čekala da bol prođe. Koleno kao da me je shvatilo, klecnulo je i ćutke šutnulo bol u zglob desnog stopala, a zglob u levu cevanicu. Stežući zube, polako počinjem da koračam ka kući, svesna da je krajnje vreme da se obratim doktoru. Ne dešava mi se to prvi put. Šetaju se bolovi u nogama sve češće, i u mišićima i u kostima, sve sporije i nesigurnije koračam, noge kao da su gumene, stvori se i mučnina, od nje vrtoglavica i hodam kao pijana kokoš. I sve češće se pitam da li ću uopšte stići do kuće ili tresnuti o tlo?

Ne mogu sve to pripisati mom sedamdeset i petom godu.

Krajem jula 2023. kod izabranog doktora sam. Pažljivo me sluša i gleda. Za neurologa sam. Kucka doktorica po tastaturi da digitalno zakaže, avgust je popunjen, upisuje me u svoj spisak, digitalno će da prati kada je slobodan termin kod specijaliste i biću obaveštena da mi je zakazano.

I bila sam – 6. oktobra.

Neurolog sluša razloge mog dolaska gledajući u kompjuter i kuckajući, pa nisam sigurna da li me uopšte čuje i to je i pitam. Nema odgovora. Doktorica i dalje kucka, a onda iznenada pita – da li pijem? Bilo je to jedino pitanje. Sledile su komande. Poslušno očima pratim njen prst, onda koračam kako mi komanduje, pa ležem na krevet i nogama i telom sve poslušno i pravilno radim. Nije mi rečeno, ali znam.

I dobila sam uput za radiologiju. Da snimim kičmu i glavu. To sama zakazujem. Uspešno. Biću snimljena 19. oktobra!

Sve ne verujući brzini, odlazim od šaltera za radiologiju i trudim se da zaboravim na prepune čekaonice, zagušljive, neprovetrene, pretople od radijatora koji furnjaju ko ludi.

Telo nije zaboravilo. Naravno da sam fasovala – virozu?! I pala u krevet.

Raspadalo se celo telo. Ne samo noge. A salve kašlja kidale i grlo, i utrobu, i stomačne mišiće. Sva izmoždena, 19. oktobra na radiologiji molim da mi snime i pluća. Uput od izabranog doktora imam, a antibiotike sam popila.

Sledećeg dana dobila sam rezultate i odmah sam upućena na odeljenje za plućne bolesti jer: CT kaže da u glavi nemam ništa; rendgen kaže da kičma kaže da možda imam osteoporozu; a pluća kažu da na desnom krilu imam mrljasto zasenčenje od 10 mm.

Na Plućnom, doktorica niti me gleda, niti sluša, ni moj glas, ni pluća. Gleda u ekran, ćuti, zaćutim i ja, ona i dalje ćuteći gleda snimak na ekranu, pa kucka, odštampa otkuckano i bez ikakvog objašnjenja kaže mi da dođem na kontrolu za mesec dana, sa novim snimkom pluća. Lekove ne nudi.

Isprepadana, nemo izlazim i napolju shvatam da sam ušla kao tele, a izašla kao vo. A na njenom izveštaju, to sam otkrila tek kod kuće, piše da sam upućena zbog sumnje na malignu neoplazmu.

Naravno da nisam čekala mesec dana. Izdržala sam desetak, ponovo snimila pluća i zatekla drugu doktoricu. Slušala je i mene, i pluća, gledala i novi, i stari snimak, ljudski razgovarala sa mnom, odgovarala na sva moja pitanja – i eto mene napolju i vesele i zdrave. Bez ikakve mrlje.

Presretna, odem u neurološku ambulantu da doktorici pokažem rezultate koje je tražila i da konačno saznam razloge mojih bolova, slabosti u nogama, mučnina, vrtoglavica… Ne očekujem da me primi odmah, ali za nekoliko dana – da. Kad ono!? Takvih kao ja, koji dolaze sa traženim rezultatima, ima više od sto. Kažu mi na šalteru ambulante. Šalter je mali, nizak, saginjem se da vidim medicinsku sestru koja mi to govori, no uzalud se klanjam. Upisana sam u listu čekanja. Biću pozvana.

Prolazi novembar, prolazi decembar, eto mene u 2024. godini. Prolazi i januar. Početkom februara pozivam telefonom, bunim se, ali uzalud. Njihovo opravdanje je da neurologa ima malo, doktorica je često odsutna, bila je i bolesna… Pozivam i krajem februara i konačno mi je zakazano – za 25. mart. Au! “Igru” sam počela lane, u leto 2023. godine, a dočekala i proleće 2024. Bez konačne dijagnoze, bez ikakve neurološke terapije ili utehe, a sa pojačanim tegobama.

Dočekala sam i 25. mart. I dva nova uputa od neurologa. Jedan za ortopeda, a drugi za EMNG DE snimanje (laici ga zovu – bockanje). Oba pregleda, tako mi je rečeno, sama zakazujem. Nekoliko dana kasnije, zovem “ambulantu za bockanje”, upisuju me u listu čekanja, biću pozvana – za jedno 3 do 4 meseca.

Kod ortopeda je lako. I pošteno. Ko preda uput do 9 sati, biće istog dana pregledan. I ne radi samo jedan ortoped. I bila sam. Potrebno je da odem na DEXA snimanje u Vrbas. Ako aparat radi. Ako ne, mogu u Novi Sad. Sombor taj aparat nema. A uput ću dobiti od izabranog doktora.

I dobila sam uput za Vrbas, za 30. april. Snimljena sam, nemam osteoporozu, ali osteopeniju – da. Čim sam došla kući, pitala sam dr Gugla šta to imam jer u Vrbasu doktora nisam ni videla. Aparat, strpljivog tehničara i snimak – jesam.

I eto mene, sad već u maju, opet kod ortopeda, sve mi je objasnio, napisao koje dodatke ishrani da pijem i preporučio kontrolu za godinu dana.

A neurolog?

Na pragu je juli 2024. Moje telo i dalje zakazuje. Ako me u onoj ambulanti izbockaju, možda neurolog i ja proslavimo godišnjicu svih lista čekanja, zakazivanja, traganja? I dobijem lek? I čašicu razgovora? I melema? Ili ću i dalje verovati onom što piše na tarabi?

O pravima pacijenata i našem zdravstvu koje iz dana u dan sve više napreduje.

P.S.

A uživanje? Kad sednem na bicikl i bez ikakvih fizičkih problema obavim sve planirano.