Krompir

Svakodnevni ručak mog detinjstva sastojao se od supe ili čorbe, mesa, nekog povrća i nečeg slatkog. Krompir je bio obavezan. Svejedno da li je bio pečen, kuvan, restovan ili pire, moralo je da ga bude dovoljno da ostane i za večeru. Ručali smo u jedan, večerali u pola osam. Krompir je bio deo reda i poretka. Nije mi padalo na pamet da bi taj poredak mogao da se poremeti ili prekrši.

Svake večeri dolazio je deda, tatin tata. Seo bi pored mene, dobio mali tanjir i pojeo jedan krompir. I to je spadalo u red i poredak. Sa babom bi večeravao tačno u osam.

Čim sam posle rata postao dovoljno samostalan da makar donekle mogu da radim šta hoću, krompir je ponovo postao sastavni deo mog svakodnevnog jelovnika.

Kad smo se pre 49 godina preselili na Voždovac pred našim soliterom u ranu jesen parkirao bi se kamion sa vrećama od po 25 kilograma odličnog krompira. Bio je jeftiniji nego na pijaci, jer čovek nije plaćao tezgu, a verovatno ni porez. Rado je nosio vreću do stana. Posle je to zabranjeno iz „higijenskih razloga“, ali se zato na obližnjoj Dušanovačkoj pijaci prodavao krompir iz Ivanjice malčice skuplje od ostalog.

Pa u čemu je onda problem?

Problem je u tome što ove zime u Beogradu nisam uspeo da nađem čestit, zamalo da kažem, jestiv krompir. Tragao sam za njim na pijacama, u velikim i malim samoposlugama, kao i u privatnim radnjama. Strašno. Pola bih bacio, pola je nekako skuvano ili pečeno, ali ostajao je neukusan. Ne znam odakle je poticalo to što su nam prodavali i šta je naš seljak u Šumadiji ili Banatu radio, gde je bio njegov krompir? Ili kako ga je upropastio? Znam da odavno u Srbiji kupujemo beli luk iz Kine, ali krompir!?

Na nedostatak dobrog krompira u Srbiji ove zime žalio sam se takođe i u Vajmaru. Često sam tamo, jer je pored tog starog grada u Tiringiji bio koncetracioni logor Buhenvald, a za sebe govorim da sam očigledno tamo osuđen na doživotnu robiju, jer me pozivaju u goste svake godine, ponekad i po dva puta. Priznajem da sada ne spavam „tamo gore“, na brdu, gde je bio logor, nego u luksuznom hotelu „Elefant“. Tiringija je domovina nemačkog krompira. Tamošnji prijatelj mi je pričao da je njegov deda na osnovu ukusa kuvanog krompira umeo da pogodi iz čije je leje, razlikovao je krompir od krompira kao dobar stručnjak enolog iz kojeg je vinograda vino.

Prošle nedelje vratio sam se iz Beča. Doneo sam vreću krompira!

U toku protekle dve decenije često sam putovao na relaciji Beograd–Beč, Beč–Beograd, i to vozom, avionom, kombijem „od kuće do kuće“, ili automobilom. Uvek bih nešto donosio. Stari je običaj da se na putovanje u inostranstvo nešto ponese, a po povratku nešto odnese. Iz Srbije sam nosio rakiju, to nikad nije bio problem, ali u svoju zemlju? To se menjalo iz godine u godinu.

Prođoše zla vremena ratova i superinflacije kad je valjalo sa sobom poneti bezmalo sve: prašak za mašinu, margarin i puter, slaninu, mleko i jaja u prahu, obuću i odeću, a pre svega nemačke marke, jer nikakvih legalnih međubankarskih usluga za nas obične ljude nije bilo. Posle smo već nosili finije stvari, kojih kod kuće još nije bilo, kavijar, losos, a usput u Mađarskoj smo kupovali salamu i guščiju džigericu.

Ali krompir!

U samoposluzi „Špar“ u Beču našao sam jedanaest vrsta krompira, bilo ih je rasutih, da bi kupac sam odabrao i stavio u kesu, pa izmerio, ili pakovanih. Piše da li je pogodan da se kuva, peče, od njega napravi pomfrit, pire ili krompir salata, jer nije svejedno. Cene različite od 0,79 do 1,69 evra, to je otprilike od 97 do 207 dinara, dakle, svakako skuplje nego u Srbiji, to moram da priznam, ali kad sam kupovao losos ili kavijar takođe se radilo o luksuzu. Uzeo sam pakovanje od dva kilograma vrste Pfanni, zgodnog i za kuvanje i za pečenje, po ceni od 1,49 evra po kilogramu, 2,98 evra, tamo to zvuči kao ništa, ali to je ipak 366 dinara. Šta da radim? Jedanput se živi. Nisam kupio losos, uostalom, ima ga i u našim boljim samouslugama, gde dobrog krompira nema.

Neko me je upozorio da će našim carinicima biti sumnjivo što uvozim dva kilograma krompira, pitaće se da se u svakom krompiru ne nalazi droga? Zaustaviće me dok ne dođe pas koji će pojedinačno pomirisati svaki krompir. Bojazan je bila suvišna, carinik u Horgošu, očigledno dobar psiholog, samo je odmahnuo da prođemo, pošto sam mu odgovorio da nemam ništa za carinu.

Ako do mog sledećeg putovanja u Austriju u naše samoposluge ne stignu mladi italijanski krompirići, kao prošlih godina, pokušaću da donesem bar deset kilograma austrijskog krompira.

Međutim, ko zna, možda će vlada, koja će proizaći iz izbora 24. aprila, ipak da sredi našu poljoprivredu, pa će srpski seljaci opet imati u ponudi odličan i jeftin domaći krompir kao u dobra stara vremena.