Krap

„Naravno, srećemo se tamo gde se dobro klopa.“ Stari prijatelj, koga nisam video par godina, od kada smo išli na redovne ručkove nedeljom, po tom pitanju je, kao i uvek, bio u pravu. Uostalom, cela ekipa koja je išla na te ručkove slagala se u tom najbitnijem – šta je dobra klopa.

Kruna gastronomskog užitka ovogodišnjeg crnogorskog primorja – posle tri mlina i jedne rupe u kojoj vrede jedino fritura i špricer (ali kakav u čašama od tri deci, od debelog, brušenog stakla, sa puno leda, na pakost svim špriceraško-gemišterskim legalistima koji žive u devetnaestovekovnoj predrasudi da led u to piće ne ide, ne znajući da ta stupidarija potiče od činjenice da kada su živeli njihovi pradedovi nije bilo ledomata) – sačekala nas je na pružnom prelazu na ulasku u mestašce. Ne da nije obećavalo nego: na tri i po metra od magistrale, uzan prolaz između dve kuće i odmah – centralni trg, sa bistom poginulog partizana, ofucanim mostom, krilatim spomenikom borcima NOR-a na vrh stenčuge koja dominira mestom, kasarnom, policijskom stanicom, izanđalim hotelom – a sve tri zgrade su takvog sklada i elegancije da bi slobodno mogle međusobno da menjaju namenu – olupinom hidroglisera, presahlom česmom i kioscima. Virpazar, izgleda tačno onako kako se može pretpostaviti i sa magistrale, što je i razlog zbog kog putnici-prolaznici tu ne zastaju, ako ne znaju šta ih čeka.

A čeka ih i te kakav razlog za zaustavljanje. Još sa trga, gazdarica Zorka očekivala je na stražnjim vratima da zblanuta porodica Beograđana dođe do njenog „Pelikana“ –nema gde drugde. U nedostatku izbora, odnosno konkurencije, očekivanja nisu bila prevelika – to ti je što ti je. Sam ulazak u kafanu, međutim, kroz dnevnu sobu, trpezariju i kuhinju, ispunjene mirisima i domaćom atmosferom, nagovestio je – da tu ipak ima nešto. Dok smo čekali gazda Toška, da se dogovorimo o vozanju čamcem po jezeru, domaća loza izneverila je sva negativna očekivaja od domaćih loza, koje i te kako znaju da imaju previše sličnosti sa daljim rođakom – špiritusom. Bila je, jednostavno, odlična. Čitajući tekstić o jezeru, listajući privatne foto-albume, koje nam je ljubazni konobar dao da se zabavimo, posluženi „friganicama“, kupinama i smokvama, uživali smo u ruskim romansama koje je svirao harmonikaš, ponosan što je iste pesme nekada svirao Titu na „Galebu“. Bilo je jasno da posle izleta jezerom dolazi u obzir da ručamo isključivo tu i da podvarijanta odlaska do Rijeke Crnojevića otpada.

I zaista – kuvar, Mađar, pokazao je zašto je njegova nacija poznata po ribljoj čorbi. Pa potom salata, od onog paradajza koji se može jesti samo u Crnoj Gori, kupusa, krastavca i pečene paprike, sa tačno onim odnosom maslinovog ulja, vinskog sirćeta i belog luka koji je pretvara u stvarnosno otelotvorenje platonovske ideje iste te salate. I – sir. U jelovnuku lepo stoji kozji sir, pa smo isti i naručili. Konobar kaže u kuhinju: „I porciju sira.“ Uznemireno intervenišemo: „Kozjeg sira!“ „Pa drugi i nemamo“, smiruje nas odgovor. I ne treba im drugi.

Krap. Ko god kaže da je krap isto što i šaran, bez obzira na biološku identičnost, očigledno nije jeo krapa. Baš mi ga je žao. Ovaj naš bio je od trinaest kila, ulovljen koji sat ranije. Inače, Virpazar je u crnmičkom regionu. Toliko o vinu.

Gazda Toško, u prepunoj kafani, ukrašenoj sušenim travama, ljušturama školjki i puževa, starim fotografijama, uljima na platnu na kojima on ribari i sombrerima, od kojih je jedan na njegovoj glavi, od stola do stola zabrinuto proverava – da li je svim damama spakovao rasad bosiljka. Deca se slikaju sa krapom koga je ribar upravo doneo u kafanu, a onda nas vodi u obližnje ribarsko selo. „Eno ga, ka prase leži zaklan“, hvali se ribar. Desetak riba – stotinak kila – domaćin Toško tovari u ofucani kadet, praćen čoporom dece koja mu mašu – seoce od stotinak duša jedno je od retkih koje mladi ne napuštaju i svi se bave isključivo ribolovom. Toško ima dva elitna restorana i jedan mali hotel u Budvi. Tamo je gazda. U Virpazaru, Toško je domaćin.

Preko Virpazara, od Beograda do Herceg-Novog je sto i kusur kilometara i nekoliko sati duže nego preko Trebinja, u kom, pride, na pijaci može da se kupi sir iz mjeha, koji zaslužuje poseban tekst u Vremenu uživanja. Nema sumnje da iduće godine do Novog idemo preko Virpazara, da ćemo da prespavamo u etno-sobi u Toškovim dvorima, pa ujutro sa njim brodom preko jezera uz Rijeku Crnojevića.