Kosa

Da li zbog besparice koja je tih godina bila uobičajeni životni ambijent, da li zato što tate sve znaju i umeju, pa samim tim i moraju, tek u raspodeli kućnih zaduženja meni je zapalo da budem dečji frizer. To u početku ne beše baš lako: niti sam ja baš vešt kao što imam običaj da tvrdim da jesam, niti deca imaju strpljenja kad im nešto zuji ili cakće oko glave. Vremenom, ja sam se izveštio, a oni su porasli.

Nažalost, umeo sam da napravim samo jednu frizuru i to baš onakvu zbog koje sam često, kao dečak, posle prisilnog šišanja plakao, kasnije samo stiskao zube u nemoćnom besu. Dugu kosu sam doživljavao simbolom i potvrdom lične slobode, barjakom bunta protiv dominacije odraslih, roditelja i nastavnika, koji su dobro razumeli šta duga kosa znači i svaku manifestaciju bunta i slobode sasecali su u korenu frizerskim makazama. Zbog po mene nepovoljnog odnosa snaga, zastavu sam razvio tek kad sam završio gimnaziju i od tada je, ne računajući jednogodišnji JNA prekid, savijao nisam.

„Da li bi mi napravio ‘čiroki’ frizuru“, pitao me je najstariji sin jednog dana, čini mi se na samom početku šestog razreda osnovne škole. Obradovao me je ovaj zahtev: petlić je najzad porastao, digao je glavu, želi da pokaže svoju samosvojnost i to hoće nedvosmisleno celom svetu odmah da saopšti, sa kilometra da se vidi. Nedostaje mu jedino kresta.

„Jesi li siguran da različitost možeš da izneseš“, pitao sam ga značajno kao da stupa u neko tajno udruženje. „Imaš li snage da istrpiš eventualne prozivke u školi i na ulici?“ Ovo je bilo važno jer je bio među najslabijima u razredu i kao takav pogodan za svakojako zadirkivanje i maltretiranje, što je jako neprijatna pozicija. Samo je promrmljao jedno „mhm“ i klimnuo glavom, a oči su mu zasijale, što je divota bilo čuti i videti.

„Onda nema problema“, ote mi se s olakšanjem. „Sa svojim vršnjacima se nosi sam, a ako neko od nastavnika kojim slučajem bude imao primedbi, poruči im da se obrate meni, a ja ću im već reći šta sleduje“, dodao sam, za svaki slučaj, takođe sa izvesnim sjajem u očima. Prvih dana je bilo napeto, vršnjačkih prozivki jeste bilo, ali ih je on ignorisao i većih problema nije bilo. Za razliku od nekih davnih dana, ni nastavnici nisu imali naročitih zamerki. Zamerke sam, međutim, uskoro imao ja, jer sam morao mašinice za šišanje da se hvatam češće: s obzirom na to da je to frizura tipa „levo i desno ćelavo, a po sredini ribaća četka“, svaki čas sam morao da ga „došišavam“. Na moju sreću, nekoliko meseci kasnije, kad više nije bio atrakcija, tražio je da ga „unormalim“.

Nije prošlo mnogo, u stvari tačno dve godine, prijavio se i srednji: hoće i on isto što je imao stariji brat. I njemu sam postavio ista pitanja kao i prvom, ali tek reda radi jer, iako je i on tada bio među najmanjima u razredu, lako se nosio i sa starijim dečacima od sebe: nije zazirao od ukrštanja pesnica pa sam bio siguran da će se retko ko na zadirkivanje odlučiti. Rečeno – učinjeno. Kao i starijeg, ni njega nije držalo dugo.

Naravno, kako mu se dvanesta bližila, istu želju je iskazao i najmlađi. Njegovoj želji nisam izašao u susret: za razliku od dvojice starijih koji imaju oštru i tršavu kosu, zahvalnu za oblikovanje poput šimšira, njegova je mekana i kao takva za čiroki apsolutno nepodobna. Ne beše mu pravo kad sam mu to rekao. Razmatrali smo mnoge mogućnosti da bi cilj, razlikovanje od drugih, bio postignut, ali sve što smo uspeli da smislimo prevazilazilo je moje frizersko umeće. „Nije tebi, sine, potrebna blesava frizura da bi bio u centru pažnje“, tešio sam i njega i sebe. „Dovoljan si samo ti i tvoj dugi jezik, pa da sve oči ovoga sveta budu u tebe uprte.“ Ćutao je neko vreme, malo su mu i oči zasuzile. „Onda neću da se šišam uopšte“, rekao je, na kraju, pobedonosno. Nešto kasnije i druga dvojica su došli na istu ideju. „Dobrodošli u klub“, rekoh na to. Godinu dana kasnije pun sebe konstatovao sam da iver, definitivno, ne pada daleko od klade. Štaviše, tri ivera.

Ne potraja ni to dugo, tek neku godinu. Harmoniju dugokosih narušio je najstariji: hoće da se šiša. Kad mi je to rekao namah sam se za srce uhvatio. „Sinko, ja sam u rizičnim godinama, nemoj to da mi radiš“, udario sam u kuknjavu. „Baš zbog toga ti šišanje najavljujem“, odvratio je pokroviteljski. Inače bi se, veli, već ošišao, bez najave. Kao, vodi računa o ostarelom ocu. „Hoćeš oca da ubiješ, koji te je od po’ kile mesa othranio“, udario sam u žestoku patetiku. „Preživećeš“, reče sa smeškom. Taj osmeh mi je ulivao nadu: računam, zajebava me. „Ne zanosi se, ozbiljan sam“, rasprši mi svaku nadu. Pominjem Samsona, on konstatuje da to važi za mene, a ne za njega: on se šiša svojom voljom, što se za mene ne može reći.

Zadajem odlučan udarac – taj poduhvat neću finansirati, a frizeri nisu džabe, pa nek vidi šta će. On uzvraća da će se zaposliti ako treba, ali da ga u naumu neću osujetiti. „Da, da, sećam se“, prokomentarisao sam ovu najavu, definitivno uveren da od svega ništa nema: u sve mogu da poverujem, ali da se zaposli… Kad ono, jedne večeri, on reče majci da ga probudi ranije, da ne bi na posao kasnio. „Kakav posao?“, pitam užasnut, on odgovara da deli reklamne plakatiće na Terazijama za neku školu kompjutera. Čim primi platu, podseća, pravac frizeraj. Pogledavam sumnjičavo drugu dvojicu, oni me uveravaju da im tako što na pamet ne pada. Utešno, mada kao da sam čuo da je neko od njih, možda obojica, dodao „za sada“. Nisam bio voljan da čačkam mečku pitanjima šta bi to „za sada“ trebalo da znači: nek’ traje koliko traje i nek’ bude šta biti mora. Šta, uostalom, kosa znači? Eh…