Konačno Ljubljana

Bio je ovo, čini mi se, treći put kako smo moja devojka i ja kupili karte za Ljubljanu, a prvi put da smo ih zapravo iskoristili. Proputovali smo gotovo pa čitavu Evropu, a ta Ljubljana činila se tako blizu, a opet tako daleko. U jednom trenutku sam pomislio kako mi nikada nećemo otići u Sloveniju. Međutim, kao što rekoh, ovoga puta bilo je uspešno, pa nas je vožnja autobusom od oko osam sati konačno dovela do glavnog grada ove prelepe države.

Pre svakog od prethodnih, pa i pre ovog planiranja, slušali smo priče kako je Ljubljana dosadna, kako je tri dana u ovom gradu previše vremena. “Na tri dana ideš? Možeš sve bitno u Sloveniji da obiđeš za toliko vremena, a ne u Ljubljani”, rekao mi je prijatelj. Međutim, sada bih rekao da sam mogao još duže da ostanem. Ruku na srce, Ljubljana nije najzabavniji grad na svetu, ali daleko od toga da su dani provedeni tamo bili dosadni.

Ako postoji mesto na kojem Ljubljana diše punim plućima, onda je to njen centar – spoj srednje Evrope, po meni konkretno Salcburga, nekakve opuštenosti, a na kraju začinjeno, naravno, balkanskim duhom. Centar grada ispunjava sve uslove jedne prave evropske metropole – ima veliki trg na kojem se svi sastaju, ima reku koja romantično seče grad na dva dela, ima zamak sa kog se pruža pogled na čitav grad i ima ono najvažnije – mnogo Srba. Jer budimo realni, kakva je to evropska metropola ako nema barem jednog čoveka koji će nasred trga reći: “Ma brate, ovo ti je kao kod nas, samo malo sređenije!”

Glavni trg nosi ime po najvećem slovenačkom pesniku Francu Prešernu, čija statua dominira prostorom od 1905. godine. Pogled mu je uperen ka prozoru kuće njegove neostvarene ljubavi Julije, detalj koji Ljubljančani prepričavaju s dozom romantike i ponosa. Odmah iza spomenika uzdiže se ružičasta fasada franjevačke crkve Navještenja iz 17. veka. A preko reke Ljubljanice širi se jedan od simbola grada – Tromostovje, delo arhitekte Jože Plečnika. Plečnik je u 20. veku, kažu Slovenci, oblikovao Ljubljanu kao umetničko delo.

Iznad svega, na brdu koje dominira panoramom, stoji Ljubljanski grad. Njegovi temelji potiču još iz 11. i 12. veka, dok su današnji obrisi rezultat srednjovekovnih i kasnije habzburških dogradnji. Kroz istoriju, tvrđava je bila sve – vojno uporište, rezidencija plemstva, pa čak i zatvor. Dok se spuštaš sa brda nazad ka centru, korak po korak, pred tebe izlazi još jedan simbol grada. Most na kome stoje četiri zmaja raširenih krila, tri muška i jedan ženski, makar prema rečima prodavca iz suvenirnice koja se nalazi odmah uz pomenuti most. Zmajski most – verovatno najviše fotografisano mesto u gradu.

Međutim, Ljubljana je mnogo više od centra, gledanja spomenika i obilaska ljubljanskog zamka. Ono čime je Ljubljana nas kupila nalazi se izvan kaldrme centra grada. Ljubljana je godinama nosila titulu jedne od najzelenijih evropskih prestonica i to se ovde ne vidi samo na papiru, već i u vazduhu i navikama ljudi. Ono što je nama bilo posebno zanimljivo, mada više zbog naziva nego zbog samog koncepta, jeste to što se na svakom ćošku nalaze stanice sistema pod nazivom “BicikeLJ”, javnog gradskog bicikla koji funkcioniše jednostavno.

Vožnja BicikeLJ-a po gradu bez mnogo brda, koji je savršeno pokriven jasno obeleženim i bezbednim biciklističkim stazama, predstavlja baš ono pravo iskustvo koje grad ima da ponudi. Upravo javnim gradskim biciklima, jako simpatično zvuči, otišli smo do samog ruba grada i stadiona fudbalera Olimpije. Stadion koji prima nešto više od 16.000 ljudi bio mi je skroz simpatičan i baš onakav kakav treba ovom gradu – ne preterano velik, već moderan i kompaktan. Bila je ovo najbespotrebnija vožnja bicikla ikada – ukoliko pitate moju lepšu polovinu.

Na kraju, Ljubljana je tek nekoliko sati vožnje od Srbije, geografski blizu. Ali kada u njoj provedeš nekoliko dana, shvatiš koliko je zapravo “daleko”. Još je teže poverovati da smo do pre nešto više od tri decenije živeli u istoj državi. Danas, zapravo već godinama unazad, Ljubljana ide svojim putem, putem Evrope, ali u onom dobrom smislu te reči.

Ona je poput sunđera upijala evropske standarde. Istovremeno, kulturne i istorijske veze sa ostatkom Balkana ostaju vidljive kroz jezik, svakodnevnu komunikaciju i društvene obrasce. Sve dok kafu možeš da piješ duže nego što ti to raspored dozvoljava – to je i dalje Balkan. Savršen spoj Evrope i Balkana, možda baš u tom grmu leži zec. Kao takva Ljubljana je, makar za sada, jedina u svojoj vrsti na Balkanu, koje god granice ove regije koristili.