Izložba užasa

Ne postoji verovatno niko na ovom svetu o kome bih teže mogao da napišem makar i jedan red teksta. A opet, malo su i tomovi koje bih tako rado posvetio tom jednom čoveku, Janu Kertisu, pevaču i tekstopiscu benda Džoj divižn i albumu koji mi je na neki način promenio život.

Prošlo je ravno četrdeset godina otkako je izašao možda i najznačajniji album čitave jedne generacije – monumentalni i na srpski jezik gotovo neprevodivi Closer – kojim je ova mančesterska četvorka faktički okončala jednu kratku ali blistavu muzičku karijeru. Tužni kuriozitet je da je ova ploča ugledala svetlo dana tek dva meseca nakon što je njihov frontmen, ophrvan bolešću i razarajućim unutrašnjim demonima, sebi oduzeo život u proleće 1980. godine.

Ovde bih morao sebi da dopustim jednu digresiju i da vratim film unazad nekoliko decenija, kako glasi jedna od definišućih pesama sa ovog albuma. U period s kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada je u Jugosl…, pardon, u Srbiji, sve bilo kudikamo drugačije nego danas.

S ovom naknadnom pameću, doduše, svestan sam da je to bilo vreme kada je moja generacija isuviše naivno verovala da smo baš mi ti odabrani „mladi ljudi“ kojima se Jan Kertis obraćao u svojim tekstovima. Delovalo nam je tada da smo u veoma osobenom, katkad gorkom, a tako fragilnom i nežnom svetu njegovih pesama pronašli odraz u (iskrivljenom) ogledalu svoje buntovne, često depresivne, večito nezadovoljne, a isuviše emotivne mladalačke duše.

Intuitivno osećajući težinu sopstvenog, ali i tuđeg „tereta na svojim plećima“ – o kojem je Kertis, taj mračni apostol roka, tako ubedljivo pisao – činilo nam se da nam je konačno pošlo za rukom da odgonetnemo njegove opominjuće poruke.

Sve nam se bilo poklopilo tih godina: i muzika, i besomučno puštanje ploča na (pra)starom gramofonu; i tematske večeri u KST-u i na Akademiji; pa čak i knjige koje smo do duboko u noć čitali u nameri da bolje razumemo svet oko sebe. Želeći – sasvim iskreno i mladalački poletno – da naprosto (i preko noći ako je moguće) budemo zreliji, „odrasliji“ nego što bi nam naša godišta i životno iskustvo davali za pravo.

A taj rubni album Closer, šta s njim? E, to je bio preko potrebni amalgam, gotovo alhemijski proizvod satkan od talenta, muzičke lucidnosti i razumevanja trenutka u kojem je „svetski bol“ – taj brutalni i nepredvidivi Weltschmerz – bio pokretačka snaga generacija željnih da se i njihov glas nadaleko čuje. Nemoguće je, pritom, razaznati šta je na toj ploči bilo bolje: da li pesme koje su bile „vapaj za pomoć i nagoveštaj anestezije“, kako je pisao Kertis; ili tâ savršena produkcija genijalnog muzičkog osobenjaka Martina Heneta; ili, pak, vanserijski, dihotomični crno-beli omot britanskog dizajnera Pitera Sevila? Sve skupa je, zapravo, bilo maestralno. Oduzeti mu samo jedan njegov deo, urušio bi se čitav koncept koji je izdržao višedecenijski test vremena.

Ono što je posebno bilo značajno za razumevanje okolnosti u kojima je Closer izvršio pravi mali nuklearni udar na tadašnju percepciju i razumevanje generacije kojoj pripadam, jeste i činjenica da je pevač grupe Džoj divižn imao svega dvadeset i tri godine kada je pisao tako osobene, nekonvencionalne, pa i potresno lične „rokenrol“ stihove. Možda zato i danas, kada se nakon toliko godina vraćam ovom remek-delu postpank/novotalasne/protodark muzičke ere, čini mi se da na pravi način, bez otežavajućeg patosa nostalgije, razumem i repetitivni, hipnotišući refren iz pesme Izložba užasa, koji kao da nas iznova i iznova doziva u večnost:

Ovo je put, zakorači unutra
Ovo je put, zakorači unutra
Ovo je put, zakorači unutra
Ovo je put, zakorači unutra.