Inokosni organ

Bože… Što bih ja voleo da sam direktor. Generalni. Ili, kako se to nekoć zvalo – inokosni poslovodni organ!

Eto, zažmurim ja tako i maštam. Maštam da sam inokosni poslovodni organ, recimo, recimo, recimo… Nekog osiguravajućeg društva. A to se osiguravajuće društvo zove recimo… „Drina“… Ne, bolje „Sava“… Ma, „Dunav“, najbolje! A ja, za potrebe ovog maštarenja promenio još i pol (šta je, šta se zgražavate, pa to se danas rutinski radi, očas sa jedne na drugu stranu i obratno! Kada može u politici, a što ne bi moglo i između… dobro, da ne preciziram sada baš tačno gde), promenio ime i zovem se, recimoooo… Milenka Jezdimirović. Pa mi dođu ovi iz Guitar art festivala i zamole da im budem sponzoruša, a meni milo. Bogu hvala, para ima, pa što da ne pomognem dečici. Nije aginica cicija, razrešim ja kesu i izbrojim tri miliona dukata, pardon, dinara na astal, ta nisam ja iz bilo kakve firme, već sam inokosni poslovodni organ firme sa tradicijom od 140 godina! Ne bi mene država postavila tek bilo gde, tu sam gde sam, ima se, može se! Uostalom, za kulturu je to, nije za neko iznajmljivanje stana u Parizu. A sve to samo da dođe onaj… Flamengista beše li, Pako de Lusija. Sve za kulturu, ništa mi žao nije. A dopašće se sigurno i onom slatkom Nebojši što ministruje nad kulturom. A saznaće, naravno, jer on, da prostite, ko da ima propeler na turu, svugde stiže pa čak i na pet mesta u jedno veče, samo ako u gradu ima dovoljno premijera, gala prijema ili makar novih medijskih zakona. A osim toga, i on je festivalska sponzoruša, pardon, sponzor. Tj. nije on, Ministarstvo je, ali šta bi to ministarstvo bez njega bilo? Pa ko „Dunav“ bez mene, pu, pu, pu!

Petak, 12. februar, poko posle devet. Koncert je trebalo da počne u osam, ali Pako poko okasnio pa, srećom, turili neke amatere iz komšiluka da zabavljaju narod dok čeka. Narodu, a i što bi, niko ništa ne objašnjava. Ni što Pako poko kasni, ni otkud sad pa ovi na sceni. Čak se šarmantna voditeljka na bini baš slatko doseti te publici reče da eto, Pako sada nestrpljivo čeka da ovi završe, a ne bi li on izašao. Posle mene, naravno. Uostalom, ti iz te publike, oni su dali poko para… Šta, tričavih hiljadarku, dve, tri, četir’. A ja, bogme, kao da je iz mog džepa, tri meleona na astal izbrojala!

Izađem ti ja lepo, sva u crnom, pred njih skoro 4000 koji su poko para dali za razliku od mene. Zato će oni sada lepo da ćute, a ja ću lepo njima da pričam. A oni će uljudno da slušaju. Lepo me voditeljka najavi, tu pored stoji i onaj mršavi što prevodi na engleski. Ne bi, naravno, bilo pristojno da ti silni Englezi u sali ostanu u neznanju i ne razumeju sve ono važno što ja imam da kažem o poslovanju „Dunava“. Uzmem ja vazduh…

Joj, zamislite molim vas tu divnu publiku, nisam ni započela, a oni već aplauz! Ja jopet uzmem vazduh i kažem dve reči, a publika jopet aplauz, ma srca mamina, prosto ne mogu da verujem da su tako divni. No, valja im poko reći o „Dunav“ osiguranju, da ne ostanu neobavešteni te se ja jopet zalaufam, a oni jopet namah aplauz. Pogledam ja njih, gledaju oni mene. Ja zinem, oni aplauz. Pa ni sam ministar Nebojša nema ovako vernu publiku. More… Da to tamo neko ne urla „uaaaaaa, napoljeeeee….“. Hmmm… Pa kako Nebojši nikada tako nešto ne viču, a i sa aplauzima čekaju dok ne završi…

Probudim se sav u znoju. Pipnem se, uh, dobro je, nisam pol promenio. Pogledam levo, sedi Bilja, nije ministar, dobro je. Pogledam pravo, Pako de Lusija se za’uktao i praši li praši. Pogledam desno, a tamo sedi Radoje Domanović i škrguće zubima. Od zavisti biće, od toga što je opet stvarnost prevazišla njegovu maštu.

Šalu na stranu, more dosta više! Plativši 3600 dinara za kartu, ja sam stupio u ugovorni odnos sa vama, gospodo. Da, svima vama, i Festivalom i Sava centrom, i Pakom. Uopšte me ne zanima ko za nešto nije odgovoran, zanima me isključivo ko za šta jeste! Pošteno sam platio i imam pravo da budem obavešten zašto i koliko koncert kasni. I da mi, ako na karti piše „Paco de Lucia“, na binu ne izvodite ni KUD Flamengo niti inokosne poslovodne organe. Nikakve organe. Ni ministre. Ne, nisam blesav. Znam vrlo dobro da je uvek nekog da vinčija neki mediči sponzorisao. Od kada je umetnosti, od tada je i mecena, kraljeva, partijskih sekretara, ministara i inokosnih poslovodnih organa. Ni Sikstinske kapele ne bi bilo da nije neko izbrojao dukate. „Dunavu“ sam iskreno zahvalan što je omogućio nastup koji spada u deset najboljih koncerata na kojima sam u životu bio. Ali to nikome iz „Dunava“ ne daje pravo da gnjavi ni mene niti ostale koji su takođe pošteno platili da slušaju koncert, a ne EPP poruke vaše firme. To nije pristojno, to se ne radi! Hajde da doteramo u red ono što možemo, hajde da nateramo organizatore koncerta, salu i sponzore da nas u zamenu za naše pare poštuju! Možda ćemo jednog dana stići i do toga da nas, u zamenu za naše glasove, i političari poštuju.