Firenca

Kad god neko pomene putovanja, ja pomislim na Italiju, na sva ona mesta koja još nisam obišao i mnoga na koja bih se odmah vratio.

Italijanske kolege su me uveravale da bi za obilazak cele zemlje, svakog sela u kojem je slikao neki Đoto i/ili gde postoji neka originalna kulinarska zavrzlama, bile potrebne dve godine. Pošto nikada neću imati toliko vremena i novca, najčešće ostajem veran svojoj najvećoj ljubavi među gradovima – Firenci.

Firenca je prelepa na izuzetno kompaktan način, tako da je sve ono što je najvažnije videti na petnaest minuta hoda, sagrađeno od istog tipa kamena, u istom, neverovatno pregnantnom, istorijskom trenutku. Zamislite kako, kao u crtanom filmu, raširite svoj omiljeni muzej na prostor prečnika dva kilometra, po kome se prodaju kišobrani, a poneko i džogira. Centro storico je to: džinovski muzej po kome nam je dozvoljeno da šetamo.

Moglo bi se reći da je Firenca “pupak” zapadne civilizacije. Ovde nije, kao u Jerusalimu, rođena nijedna religija, ovo nije sveto mesto, ali ovde je stvorena slika čoveka kakvu mi i danas živimo, a ovde je stvarao svako važan za preokret koji je doveo do humanizma, nauke, filozofije i umetnosti kakve danas poznajemo, pa posledično i do psihologije, psihoterapije i slobode istraživanja i izražavanja. Dante i Bokačo, Fićino i nakon njega Galilej, gotovo svaki italijanski slikar, vajar i arhitekta za koga svi znaju i oni koje tek otkrivamo, Makijaveli i Amerigo Vespuči, kao i Mocart, Dostojevski, Zefireli…

Da biste ovde uživali, ništa od toga ne morate da znate. Stare fasade u belo-zelenom mermeru izgledaju jedinstveno lepo, a posebno kada ih okruži noćno nebo, dok zgrade u centru grada ostavljaju utisak da su od različitih vrsta neuništivog kamena, mnogi trgovi su puni skulptura, a i šume su na dohvat ruke. Da je maketa, bila bi u nekom odličnom muzeju, a sazidana je i stoji već vekovima.

Naravno, sve je ovo povezano s novcem i pokazivanjem moći. Ali, kako su neki ljudi poželeli da to izraze kroz ovakvu i ovoliku lepotu? I kako im je to pošlo za rukom?

Postoje mesta za koja znate da ih morate posetiti – muzeji, crkve, restorani – i njihov spisak verovatno bi ispunio čitav ovaj tekst. Ali, morate ostati otvoreni za iznenađenja. Prema nekim tvrdnjama, u Firenci se nalazi jedna trećina svih umetničkih dela na svetu (mada meni nije jasno kako bi se to moglo izračunati) i nikad ne znate koje je remek-delo skriveno iza nekih vrata. A mislim na remek-dela kojih se ne bi postideli ni Luvr ni Metropoliten. Tako mi se jednom desilo da pređem Stari most i naiđem na crkvu s leve strane ulice. Naziv Santa Felićita mi nije značio ništa, a u detaljnom vodiču ona nije bila ni pomenuta. Svejedno, unutra sam zatekao dve Pontormove freske s kompozicijama i paletom kojima se svaki put vratim.

Uživanja u Firenci uopšte nisu ograničena na intelektualno i sofisticirano (a nisu bila ni u renesansno doba). Toskana ima klimu savršenu za proizvodnju svih vrsta vina, povrća i voća, pa joj je najgora strana to da je ovde nemoguće ne ugojiti se. Mora biti da su one najjednostavnije stvari, kakve svako ume da pripremi kod kuće, ovde ukusnije zbog mediteranskog sunca koje su apsorbovali paradajz, maslina i grožđe. Ima, međutim, sigurno mnogo i do toga kako Italijani umeju da uživaju u životu i od svega da naprave lepotu i zadovoljstvo. Kao što kad prvi put izađete iz nekog tamošnjeg aerodroma vidite da svaki taksista nosi bolje cipele nego što su ikada proizvedene u istoriji Nemačke, tako oni sigurno imaju i neke tajne veštine u pripremi hrane, upotrebi začina ili redosledu.

Gde god da ste imali prilike da putujete, Firenca ili Bolonja su sigurni kandidati za mesto gde ste okusili najbolju pastu, sendvič, supu, salatu, vino ili biftek (ponovo, kompletan spisak verovatno bi ispunio čitav ovaj tekst), a mnoge od ovih stvari tu su i izmišljene. Ono što nećete dobiti u italijanskim restoranima u inostranstvu jesu najkvalitetnija čokolada – ručno pravljena, od najfinijeg kakaa, obično “teška” (tako da ono što prave Parižani i Belgijanci deluje kao airy nothingness) – i sladoled (takođe, navodno, prvi put smišljen u Firenci, mada isto to tvrde i Sicilijanci), s tako posebnom teksturom da je posle teško pristati na bilo koji drugi.

Nažalost, grad je podređen turizmu, u istorijskom centru jedva da iko živi, gužve su velike i tempo brz, pa je u samoj Firenci gotovo nemoguće sresti mediteranski način života, njihovo čuveno dolce far niente. Za tako nešto morate izaći ka valovitom pejzažu, ka selima i gradićima. Ali, ako dolazite na nekoliko dana ili nedelja, to vas sigurno neće omesti u potpunom uživanju u lepotama ovog jedinstvenog grada.