Finoća

Ima jedna, ne i jedina, turistička agencija koja vodi na grčko ostrvo Lefkada u Jonskom moru. Agencija je fina, ljudi koji tamo rade ljubazno odgovaraju na sva pitanja i brzo računaju koliko šta košta. U horoskopu mi je pisalo da ću dobiti iznenadni novac, nije bio iznenadan, čekala sam pet meseci, ali čim sam ga dobila uzeh kalendar – već jun, uzeh atlas – prvo ugledah Lefkadu. U aranžmanu piše, avionom, pravo do tamo. Sve se uklopilo i nas dvoje turista oduševljeno odlučismo da putujemo. U agenciji su mi rekli za rate, ja sam ih zamolila da ipak platim sve odjednom, oni su rekli da je tako najbolje i zalepiše mi na korice pasoša, pored dve već pohabane i stare neodlepljive nalepnice, i treću istu takvu. Malo se namrštih, ali oni mi uz osmeh objasniše da ću nalepnicu bez problema i tragova skinuti samo ako to učinim što pre, to jest čim dobijem pasoš natrag, za oko mesec dana. Neće li se do tada već stvrdnuti lepak, pitam. Možda i hoće, kažu, ali vi pokušajte. Ljubazno smo se ispozdravljali.

Pet dana uoči polaska na ostrvo, u pet do osam uveče, neko iz agencije je pozvao da se izvini što je put otkazan jer ne mogu da nađu slobodan avion. U zamenu su ponudili novac u ruke, ali i drugo ostrvo iz istog mora, Zakintos, uz malu doplatu i molbu da se odmah ili sutradan odlučimo. Ufff… Tek obaveštena o nemilom preokretu, zovem odmah: Dobro veče. Samo da vam kažem da prihvatamo Zakintos, i da vas pitam… „Izvinite, sačekajte malo…“ Nedaleko od odložene slušalice odvija se razgovor: pa dobro, jel mogu onda na Krit – ne, ne, možete, samo na Zakintos. Mene se više niko nije setio, ali nema veze, mogu misliti kakva je ludnica tamo nastala zbog otkazanog puta. Zovem opet, dugo zvoni, neki glas reče – žao mi je, ne radimo više, zovite sutra.

Eh, sutra, pa hoće li sutra biti još mesta… Zovem u rano jutro. „Znači, hoćete na Zakintos. Naravno da ima mesta, samo morate odmah da doplatite… a možete i na Krf…“ Hvala, ipak ću ostati pri vašoj prvoj ponudi. Do viđenja, prijatno.

Osmeh na licu još mi se video, kad, zazvoni telefon. Neki drugi glas:

„Halo, ovde agencija, ja se izvinjavam ali samo da vam kažem da ne možete na Zakintos. Znate, vaša viza ne poklapa se s novim datumom…“ Pa kako onda nudite premeštaj još od sinoć? „Ko vam je to ponudio, nije moguće. Možete na Zakintos, ali tek u julu.“ Znate, ja hoću u junu na odmor. „Žao mi je, ali možete jedino u julu.“ Bezveze… ništa onda, do viđenja.

Opet zvoni… sad prvi glas:

„Ovde agencija, samo da vam kažem lepu vest: možete na Zakintos. Ne, ne, sve je u redu, raspitali smo se. Za vizu nema nikakvih problema.“ Jao, baš vam hvala! Znači, sve je dogovoreno? „Dogovoreno, bez brige.“

Deset minuta kasnije: zvrrrr! Muški glas:

„Dobar dan. Ovde agencija. Samo da vam kažem da put za Lefkadu nije otkazan, našli smo avion, ali polazi se dan ranije.“ A kako bi bilo da se vi tamo malo dogovorite pa da samo jedan zove, jer ovako možemo do sutra… Već smo se dogovorili za Zakintos, ne odgovara nam više ni Lefkada ni taj dan ranije. „A s kim ste se ovde dogovorili?“ Samo viknite preko pulta, neko će vam već objasniti.

Telefon zvoni još jednom. Srećom drugarica, pametno kaže: „Neću da te zadržavam, možda te ovi budu ponovo zvali.“ Ha, ha, ma neće…

Usred smeha, poče da se oglašava mobilni.

„Dobar dan, ovde agencija. Izvinite, samo da vam kažem, ne možete na Zakintos, morate na Lefkadu i to dan ranije. Ne možemo mi da izdvojimo samo vašu vizu iz cele grupe.“ Molim!?!

Sad već i nas dvoje turista dadosmo se u akciju uspostavljanja kakve-takve kontrole: Halo, dajte mi nekog vama nadređenog. Kako koga, pa jel imate nekoga ko je vama šef? Ispovezivaše s jednim, pa s drugim, treća sreća: Vas tražim. Zar vam se ne čini da previše zezate? Pa tako, od sinoć s vama proputovasmo pola Grčke, i sad opet ništa. Zašto nam nudite druga ostrva ako već znate da je to nemoguće? „Ne razumem, ko vam je to mogao ponuditi?“ Joooj, ma dobro… nego, u čemu je problem s vizom? Zar ne možete da pozovete ambasadu i prebacite ime sa jednog na drugi spisak, pa to nisu individualne vize – u pasošu ionako ništa ne piše. Samo jedan copy–paste i stvar je rešena… „Problem je. Ali, evo lepe vesti: imamo prevoz do Lefkade. Sećate se, pa tamo ste i hteli da idete. Naš direktor je sve sredio: ne ide se baš pravo tamo, ali ima mesta u avionu za Krf, a odatle ćete brodom, pa autobusom i…“ Ma, beži bre! Klik.

Jedan turista je „pregoreo“, ostala sam još ja. Halo, hoću da otkažem put, i hoću da mi sutra vratite i novac i pasoš. „Hm, pa ne znam da li ćemo baš moći… Osim toga, morate lično da dođete i otkažete, pa onda lično da dođete i uzmete novac…“ Je liiiii?! A jeste li vi lično kod nas dolazili da otkazujete put? „Sačekajte malo.“ Smiren muški glas: „Halo, izvolite.“ Slušajte, vi ste najbezveznija agencija i ja ću… „Nema problema, dobićete sutra i novac i pasoš. Do viđenja.“

Zabava se sutradan i zaista završila.

Sreća se i nama turistima osmehnula. Otarasismo se i agencije i letovanja i sad s novcem možemo šta hoćemo. Naša nesuđena grupa otputovala je pre četiri dana, držim fige da su i stigli tamo gde su pošli. Kako li će se vratiti… To niko ne reče, zaboraviše ljudi i da pitaju. Najbezveznijoj agenciji neću pominjati ime, naprosto nije važno. Baš kako reče onaj dobri profesor s Mašinskog, svom lošem studentu: Evo ti, jado, šest i dabogda živio od svog znanja.