Đenova

„Sutra vas vodim u Đenovu“, reče sin sedeći za kompjuterom gde je proučavao kakvo će vreme biti i dodade da tamo neće biti kiše. U gostima smo kod naše dece, sina i snajke, u Milanu. Oni, dobri domaćini, napravili plan po kome nas upoznaju sa Italijom.

U Đenovu smo krenuli sa Grande stacione, čija ogromnost izaziva začuđenost, zveranje i opominjanje da se ne zakasni. Poneki čovek radi u toj grdosiji od građevine, sve obavljaju automati, redovi su veliki i čuju se razni jezici, čujem i tatu kako gunđa da nije čudo što je toliki svet bez posla kad se sve automatizovalo. I kad stupimo na stanične perone, tek tad smo zadivljeni brojem perona, vozova, masom putnika, predstavnika svih kontinenata, boja i jezika. Za Đenovu krećemo tačno u minut. Koliko mesta za sedenje toliko i putnika. Vagone, i da sam htela, ne bih stigla da prebrojim. Sa setom mislim na ona dva vagona što od Novog Sada idu za Beograd, a pomisao na šinobus što od Titela ide za Novi Sad budi neke čudne asocijacije. Primećujem kako voz klizi bešumno, kako svako sedište ima svoj priključak za kompjuter, a i mobilni ne sme da zataji, kad su i na to mislili. Uredno nas obaveštavaju koja je sledeća stanica, što se i na ekranu, na početku i na kraju vagona, može pročitati, te Prossima Fermata postaje još nešto što usvajamo sa lakoćom.

Stižemo u Đenovu. Stanica, slična onoj u Milanu, samo mnogo manja. I opet automati. Krećemo u obilazak. Đenova se po brežuljcima raširila oko špica Đenovskog zaliva; prvo primećujemo hotele čija imena vraćaju u neka vremena koja smo znali samo iz literature i filmova. Zadivljuje arhitektura, prefinjeni ukrasi kao od čipke i harmonija boja. Kod spomenika Kristiforu Kolumbu donosimo odluku da krenemo ka centralnom trgu jednom uzanom, sivom i mračnom ulicom, paralelno sa rivom. Uzano jeste, al’ ne podseća na Dubrovnik, što je bio trajni utisak dok smo obilazili Komo. Ova ulica je lučka, u njoj vidimo pretežno Afrikance, sede na ulici, nude neku zanimljivu robu, egzotični nakit, prelepe marame i tašne, imitacije zvučnih imena. Na zidovima grafiti. Jedno ime se ponavlja. Pitam sina ko je autor grafita. Dobijam odgovor da je to poznati italijanski šezdesetosmaš i beležim: „Učili su nas da je greh ukrasti hleb. A da li je greh ukrasti ako si gladan?“

Prvi trg na koji pristižemo odmah krstim „Štraftasti“. Tu je crno-siva katedrala Svetog Lorenca iz 12. veka. Posetioci se lenjo baškare na suncem okupanim stepenicama pod budnim okom skulpture lava. Sledeći trg je Centar Ligurije, regije koja leži uz Ligurijsko more i Okruga Đenova. Trg ima kružni oblik, u centru je velika lepa fontana, a na kamenim ogradama oko trga leškare turisti i domaći, ne smetajući prolaznicima, niti ovi njima. Naravno, fotografišemo se na svakom punktu, dovikujemo da uhvate zastavu i grb Ligurije kako bismo pokazali nekima kod kuće da od regija nema opasnosti po državu, pa ni zastave i ostali simboli ne smetaju i ne zavađaju. Onda krećemo centralnom gradskom ulicom, dugom galerijom što podseća na gankove koje je imala svaka švapska kuća u mom rodnom selu, samo ovaj gang je dužinom i šarenilom nešto izuzetno. Hodamo po mozaicima. Vri od prolaznika i neke radosti u njima. Tu su najluksuznije prodavnice, tu se oseti i vidi lepota arhitekture i sva lepota grada bljesne u punoj raskoši. Zgrade, sve u valeri, boja nigde ne iskače, ne dreči. Kao svi gradovi pored mora i u Đenovi su prozori dobro osigurani drvenim šalukatrama koje ukrašavaju te prelepe zgrade. Nije čudo što staro jezgro grada štiti UNESKO.

I dok uživamo u raskošnim građevinama, prebiramo po sećanju i tražimo u svemu prisustvo slavnih sugrađana ovog grada: Karavađo, Garibaldi, Kolumbo, Rubens, Paganini, Mancini, svi iz različitog vremena, a svi ostavili trag kojim se Đenova ponosi, oživljuju. Znaju Italijani, znaju i da čuvaju i da vole svoje i na tome im zavidimo i o tome pričamo.

Gledajući velelepne palate, od dece dobijamo i jedno predavanje o manirizmu i vremenima posle renesanse, što njima ne pada teško jer im je umetnost struka. Umorni od višesatnog hodanja, svraćamo u mali restoran i prepuštamo sinu da bira šta ćemo jesti. On uzima nekoliko vrsta peciva, između ostalog i fokaču, specijalitet Đenoveza. Jedem, osmeh na mom licu zbunjuje, pa ćuteći očekuju objašnjenje. Sad se već smejem zarazno i kažem im da je fokača baba Marina ljevača. Potpuno. Složivši se sa mnom, počinje naučna fantastika našeg sina, o tome kako je ljevača od njih došla do nas, ili obrnuto. Predah koristimo i da zapazimo kako se grad penje nagore, kako iznad nas ide nova ulica, pa iznad te opet nova… Dan odmiče. Žurimo ka rivi, osećamo, sa svakim novim korakom, da smo u ogromnoj luci. Zakasnili smo za posetu akvarijumu, drugom po veličini na svetu. Nismo zakasnili da vidimo šarenilo i lepotu velike staklene lopte sa zelenim rastinjem, pa stari jedrenjak koji fascinira izradom detalja i prikuje pažnju svakog, a naš taja bi bio najsrećniji da su ga pustili na brod, pa klizalište na ledu, tu na morskoj površini tik uz staklenu kuglu. Opet pored spomenika Kolumbu, pa na stanicu. Umorni, zadovoljni i srećni. „Kad se odmorite, idemo u Veneciju“, kaže sin dok kamerom hvata crvenilo neba na zalasku. Voz umirujuće klizi ka Milanu.