Dignitas čokoladice

U fascinantnom dokumentarnom filmu Odabrati smrt (Choosing to Die) iz 2011. godine, koji tematizuje kontroverzno pitanje asistiranog samoubistva, nekoliko Britanaca, osim sa užasnim neizlečivim bolestima, muku muče i sa sistemom koji, kao i naš, ne prepoznaje njihovu potrebu da im se omogući dostojanstvena smrt. Otud su prinuđeni putovati u Švajcarsku, gde je asistirano samoubistvo dozvoljeno čak i stranim državljanima. Time se bavi više tamošnjih organizacija, pre svega neprofitno udruženje Dignitas (što, sasvim umesno, na latinskom znači dostojanstvo). Protokol Dignitasovog asistiranja u samoubistvu predviđa da se nakon gutanja leka ili, ako hoćete, otrova, neposredno uzme i čokoladica jer je sredstvo za umiranje izuzetno gorko.

Međutim, začudih se, nije li u tim okolnostima nekako nedolično, nedostojanstveno, svakako mekušno i neherojski uzeti čokoladicu?! Zar nije posve irelevantno, upravo van pameti nekoliko časaka pred smrt starati se o ukusu, o osećaju u ustima, o komforu dakle?! Napokon, zar čovek ne bi želeo da u potpunosti doživi smrt, da oseti to što ga ubija?!

Gledajući ta tiha, stoički pribrana umiranja u dokumentarcu teško je ne biti iznenađen. Očekivalo bi se da odlazak u smrt isprate velike reči, visokoparne deklaracije, afektiranja, dramatične oporuke, velemudrovanja. Toga, pak, ovde nema. Sve je tu već rečeno, razmotreno, sve je zapravo već gotovo. Sve se već desilo. Sve je to post festum, štaviše post mortem, jer naime čovek je tu živi leš, mrtvac koga ne ubija hemijska supstanca koju će progutati, već njegova sopstvena odluka, mnogo ranije donesena.

Zapravo, ukoliko nešto i možemo nazvati „dobrom smrću“ onda je to baš ova, čak i spram naširoko hvaljene i priželjkivane smrti u snu gde bivamo grubo ugrabljeni, bez našeg znanja ili makar pripreme. U spomenutom dokumentarcu čovek je seo za sto, s mukom doduše, ispio čaj, engleski uljudno proćaskao, ljubazno se zahvalio ljudima iz Dignitasa, poljubio suprugu i otišao u smrt. Istina, nije to prizor sa Davidove slike Sokratova smrt, ali dostojanstva i diskretnog tragizma ima i u tom švajcarskom sobičku koliko i u Sokratovoj atinskoj tamnici.

Kada odluči da pre vremena, ili upravo u pravo vreme – stari su Grci čak poštovali Kairosa, boga pravog trenutka – ode u smrt, čovek iskoračuje iz svoje dotadašnje stvarnosti. Ne, razume se, odluka da se izvrši samoubistvo, već svest o slobodnom izboru čini da se čovek izmesti u drugu realnost, gde sve dobija drugačiji smisao. Postavivši izbor pred sebe – da parafraziram poznatu stoičku krilaticu kako sudbina vodi one koji hoće, a vuče one koji neće – mi se oslobađamo stiska koji nas neumitno vuče, i počinjemo voditi sami sebe. Jasno, svi putevi vode u smrt. Ali i smrt, iako neizbežna, može otvoriti prostor slobode i dostojanstva.

Ukoliko i ne odolimo da uzimanje čokoladice nekoliko trenutaka pre smrti interpretiramo kao simboličku želju da se život ne okonča sa „gorkim ukusom u ustima“ – naposletku ipak preostaje gola činjenica, ispražnjena od bilo kakve simbolike, da je ovde reč tek o ukusu slatkoće koji treba da odagna ukus gorčine, naprosto jer je prijatno bolje od neprijatnog. Uzimanje čokoladice svedoči o odanosti životu, privrženosti onom „ovde i sada“, i predstavlja može biti konačnu potvrdu hedonističkog, materijalističkog pa i ateističkog života i svetonazora, jer je ars moriendi (umeće umiranja) uvek ujedno i umeće življenja.

A ovo su uistinu, bez preterivanja, sokratovske smrti, hrabre, pribrane, blage. Istina, nema života posle smrti, nema večnosti, nema boga, ali to nikako ne znači i da je sve besmisleno, nevažno, i da to nužno vodi u očajanje. Prijatnost jeste bolja od neprijatnosti, te otud čokoladica pri samrtnikovoj ruci, ali čulna zadovoljstva nisu tu vrhunska vrednost, inače bi se umesto u Dignitasove prostorije terminalni bolesnik zaputio u švajcarske fabrike čokolade. Čak ni sam život po sebi nije vrhunska vrednost, ako to nije dobar život, dostojanstven. Zbog toga je legalizacija asistiranog samoubistva neophodna i u Srbiji, kako se ljudi, izmučeni užasnim smrtonosnim bolestima, ne bi opterećivali i samoubistvom koje nije pouzdano, koje nije prihvaćeno od bližnjih i okoline, koga se stide i preduzimaju krišom – ukratko, koje nije dostojanstveno.