Ceger

Pre pohoda na Trst i pojave plastičnih kesa potrošački narod se sa pijaca i iz dućana vraćao sa robom složenom po tvrdoći u cegere, pletene korpe ili mreže od kanapa. Cegeri su bili šiveni od platna ili skaja.

foto: a. anđić

Hrana i namirnice su slagane u police „špajza“, prostorije koja je u unutrašnjoj arhitekturi stana ili kuće potisnuta pošto je nastupila era frižidera. Paklice putera su čuvane u teglama sa vodom koja je bila menjana svakodnevno. Mleko se kuvalo odmah, takoreći sa vrata, a kajmak je skidan kažipstom, na užas majke zanete obradom šnicli rebrastom stranom tučka za meso. Mirisi kuvanog svežeg mleka, pržene kafe, pečenog hleba, smešteni su u nozdrvama trajno i samo je pitanje čulnog sećanja trenutak u kome se oni materijalno aktiviraju.

U svojoj neprozirnosti, duboki cegeri su sadržali tajnu skrivenih stvarčica, poput ratluka, keksa ili kutije kocki šećera. Higijena cegera je održavana potapanjem u ceđ, ispiranjem pa izlaganjem suncu tako što su kačeni drvenom štipaljkom za pocinkovanu žicu. Cegeri su odlagani nadohvat ruke, obešeni za eksere zakucane na zadnjoj strani vrata.

Kese sa Ponte Rosa su bile kvalitetne i često su za kupce imale veću vrednost od kupljenih „krpica“. Pokloniti dobru i unikatnu kesu, početkom sedamdesetih, predstavljao je veliki znak pažnje. Besplatne reklame na kesama špartale su kroz naše gradove noseći zaštitne znakove i logotipe robnih kuća, cipela, farmerki… Te kese nisu bile za jednokratnu upotrebu i održavane su pranjem i slaganjem. U kese je slagana oprema za Fizičko i Likovno vaspitanje i tako korišćene preživele bi celu školsku godinu. Gradske terase su bile „ukrašene“ podjednako zastupljenim vešom i plastičnim kesama na razapetim štrikovima.

Broj i način upotrebe kesa su vrtoglavo rasli. Domaće kese su se pojavile u samoposlugama i robnim kućama, i u početku su bile posebno naplaćivane. Kasnije su postale besplatne i započeo je pad njihovog kvaliteta, sve do pojave prozračnih i lakih kesa koje se, kao posledica beogradske košave mogu videti na skoro svakom gradskom drvetu, gromobranu ili anteni. Najzastupljenije su providne „tregerice“ žute, crvene i bele boje, sve u naznačaju. Njihova transparentnost je hrana za lokalne voajere koji vežbaju svoju kriminalističku tehniku posle gledanja serija o forenzičarima: „Ti komšinice tegliš u tim kesama više iz apoteke nego sa pijace?“ Nosivost aktuelnih plastičnih kesa je ograničena na jednu zelenu salatu i struk luka, tri trikotažna proizvoda i maksimum jednu veknu hleba, koja cepa kesu već kod prodavačice. Opasno je osloniti se na mogućnosti jednostruke kese pri nošenju plastičnih flaša sa osvežavajućim napicima. Ne preporučuje se nošenje pivskih boca, jer nema većeg nesrećnika od onog kome se razbije flaša puna piva.

Plutajuće kolonije kesa postaju prizori koji se šire i po netaknutim delovima planete. Na Tihom okeanu detektovana je površina zaposednuta kesama veličine Teksasa. Neki futuristički rasplet, kao cunami, mogao bi da plastificira celu civilizaciju. Ekološka dimenzija velike rasprostranjenosti plastičnih kesa počela je da obuzima pažnju raznih pokreta za zaštitu životne okoline. U Italiji (o, zanimljivosti!) promet plastičnih kesa je odavno zabranjen. Svuda je počela proizvodnja biorazgradivih, kao i povratak na papirne kese.

Cegeri iz prethodne ere, preostali u kućama iz pažnje prema preminuloj domaćici, vaskrsavaju na pijacama, po ulicama i u prevozu. Nove tehnologije su na tržište izbacile impregnirane platnene cegere od lakog materijala i sasvim podobne za pakovanje višestrukim presavijanjem. Mogu se pronaći u širokom spektru fluorescentnih boja. Cegeri od lakog platna su podesni za štampanje reklamne poruke i često ih dele u političko-komercijalnim kampanjama.

Na stazi nadomak derutnog hotela „Jugoslavija“ penzioneri su na površinama betonskih klupa ufarbali šahovske table na kojima ne prestaju šahovske partije. Nema tog mraza koji bi ih sprečio da se okupe i igraju šah na klupama oko kojih se skupljaju grozdovi profesionalnih kibicera. Oni tumače komplikovanu igru koja je zaokupljala veliku pažnju sveta još od drevne Indije sve do pojave kompjuterskih velemajstora.

Preko puta šetališta, u neprekidnom nizu vezova oko splavova i adaptiranih brodova, odmaraju se plastične kese i flaše kao apokaliptične tačke koje će nekom ekološkom akcijom biti otisnute u tok dunavskog rukavca. Čekaju, kao pred veliku seobu, da budu odgurnute od privremenog boravišta pa da krenu ka onom plutajućem monstrumu u Pacifiku.

Sa sutonom počinje priprema penzionera za počinak, šahovske figure se pakuju u platnene cegere, u kojima lupkaju duž staza i trotoara do obližnjih stambenih kocki. Domaćice odlažu figure na ormariće od cipela, a cegere istresaju i kače na kuke garderobera do jutra. Večera je spremna, doručak isplaniran, a u ceger će sa pijace već doneti neki ulov za ručak, posle kog se figure ponovo pakuju za popodnevni spori hod do šetališta.