Braća

Jedna od poslednjih Stojankinih želja na samrtnom odru bila je da joj se donese sladoled.

No, kao što to obično biva s jednostavnim željama, i ova je izazvala burnu debatu i nepotrebne komplikacije.

Komšinice su insistirale da joj se odnese onaj „kupovni“, u kutiji. Moja mama, koja je verovala jedino poslastičarnici „Minjon“ i „mađarskom sladoledu“ (koji je u stvari bio običan sladoled, ali je tako prozvan isključivo zbog toga što su vlasnici „Minjona“ bili Mađari), tvrdila je da je jedino taj dovoljno bezbedan za ženu koju bi i najmanji problem s hranom mogao na mestu ubiti.

Mene, naravno, niko nije slušao. Iako sam bila u pravu. Godine provedene uz moju Stoju naučile su me šta u njenom svetu znači „sladoled“.

I zaista, pošto je s indignacijom odbila „kupovni“ i liznula „mađarski“, jedva govoreći, zamolila me je da otrčim do Muje i donesem joj onaj „naš“. Taj „naš“ točio se iz one čudne mašine s ručicama i mogao je biti od jagode, vanile ili mešan (dvobojan), ali zapravo nije imao nijedan od tih ukusa. Bila je to neopisiva i neponovljiva receptura, čiji miris ne može da se opiše i čiji nebeski ukus nikada nisu mogli i nikada neće moći da izbrišu ukusi najluksuznijih slatkiša koje čovek proguta kasnije u životu. Onaj ko je nekad probao Mujin sladoled na točenje i lagano se uputio somborskim „Glavnjakom“, taj gastronomski užitak zapamtio je za sva vremena… U svakom slučaju, jedan od poslednjih obroka moje Stojanke bio je upravo Mujin sladoled. A jedno od poslednjih sećanja na nju jeste blaženi osmeh koji je imala upijajući njegov ukus…

Baš kao što po pitanju sladoleda nije bilo sumnje u to koji je „naš“, u tom nekadašnjem Somboru nikada nije bilo sumnje ni u „naše“ u drugim gastronomskim disciplinama: najbolje krempite jele su se u „Pelivanu“; najbolje pogačice s čvarcima kod Karavide u Pariskoj ulici; najbolje kokice i najukusnije pečene semenke suncokreta i bundeve opet kod Muje. No, vremena su se promenila…

Krempite se sada prave na raznim drugim mestima i više nema saglasnosti gde su najbolje. Karavida je davno otišao u nepoznatom pravcu i Parisku ulicu prepustio nekim modernijim lokalima. Muja, taj mali veliki čovek, večno u belom poslastičarskom mantilu, koji je na „Glavnjak“ i sa „Glavnjaka“ ispraćao generacije Somboraca, umro je u Gostivaru, a njegov kiosk srušen je verovatno iz urbanističkih razloga. Promenio se čak i „Glavnjak“: posečena su stabla, nestalo je drvoreda, očekuje se da će ta predivna i jedinstvena ulica uskoro nalikovati na tolike druge u Srbiji, netom popločane u modernom dizajnu. Jedna stvar, međutim, ostala je ista. Jedan šampion neprikosnoven i nepobeđen.

Najbolji burek u Somboru oduvek se jeo, a i dalje se jede, kod „Dva brata“. Onaj sa sirom ima sira taman koliko je potrebno; oni slatki, slatki su taman koliko se to slatko u bureku podneti može; prazan je mekan kao duša; onaj moderni, s ukusom pice, daleko prevazilazi očekivanja od takvog gastronomskog eklekticizma. No, dok sve gorenabrojane vrste bureka još i mogu da se nađu na nekim drugim mestima, burek s mesom iz radionice braće Kerhani nešto je što viđeno nije: tražila sam uporno, jela ga na raznim mestima u raznim gradovima, ali niko i nigde nije postigao tu ravnotežu kora, luka i mesa. Somborskoj braći na korak se primakao izvesni beogradski majstor, ali njegova rukotvorina zaostaje u jednom veoma bitnom segmentu. Za razliku od beogradskog bureka s mesom, koji zamiriši tek kad čovek raspakuje masni papir, burek s mesom kod „Dva brata“ uvek je mirisao nadaleko. Bilo da se nalaziš na pijaci, da ideš preko Ćelavog trga ili da sediš u Gimnaziji preko puta, zatekao bi te taj miris bureka s mesom i odvukao te baš tamo gde treba: ne u Gradsku pekaru, ne kod ovog ili onog majstora, već pravo kod braće. Jer, znalo se oduvek da takav miris može da dođe samo s jednog mesta…

Nije to mesto nikada bilo onako starinski privlačno, privlačno samo po sebi, privlačno na prvi pogled. Za razliku od ostalih malih privrednika iz svog sektora, braća Kerhani stalno su pratila trendove. Upravo kod njih prvi put su se pojavili mesingani ukrasi; upravo kod njih prvi put se pojavio mermerni pult; na zidovima upravo njihove pekare prvi put su se pojavile umetničke slike (slike su bile i ostale sjajne, kakve već jesu slike čika Paje, poznatijeg kao Pavle Blesić, ali nekako ne priliče pekari)… Ukratko, upravo su oni otvorili sezonu modernizacije i šminkanja onoga što po prirodi stvari možda ne bi trebalo da bude našminkano.

S druge strane, nikada tu nije bilo one intimizacije karakteristične za Muju, Karavidu i ostale privrednike: porodicu vlasnika „Dva brata“ nije poznavao čitav grad, kod njih nisu radile gradske legende, kod njih se nije ćaskalo o politici, kod njih nije bilo Titove i ostalih slika. Ipak, hladnoća u nastupu nadoknađivana je toplinom u pristupu: čim te zaokupi miris bureka s mesom, čim ti se prvi zalogaj kifle otopi u ustima, čim vrhom jezika dotakneš so na pereci kod „Dva brata“, toplo ti oko srca, toplo ti u tom mesingu, mermeru i staklu. Toplo ti k’o na čika Pajinoj slici…

Kad god odem u rodni grad, obavezno jedem burek kod braće. Mama se ljuti i objašnjava mi kako burek imam i u Beogradu, ali ja ipak odem. Dođe mi to kao neki ritual. Jedini koji sam zadržala tokom svih ovih godina. Zbog toga, otići ću i sledeći put, čak i ako one budale koje ovih dana dele besplatni hleb po Somboru budu nastavile sa svojom rabotom. Miris kod „Dva brata“ ne mogu da razdele svojim istomišljenicima.

To je oduvek bilo besplatno. I naše.