Autobus

Duni vjetre, malo preko jetre
Umrjeću od bola, umrjeću od bola,
Izgorjelo sve od alkohola!
(Novokomponovani hit nepoznatog autora, emitovan u autobusu na relaciji Sarajevo–Milići–Beograd, septembra 2005. godine)

Verujete li u predestinaciju! Ili, bolje rečeno, u vidovitost. Ja verujem, naročito kad sam se pre nekoliko godina javljajući se prijatelju na telefon iz autobusa koji je preko Čačka tutnjao Ibarskom magistralom prema Crnoj Gori, požalio kako me sa zvučnika „ubi Radio Dženarika“. Pokušao sam samo da budem duhovit i da u tom imenu sublimiram nakaznu muziku kojom nas je sa auto-radija torpedovao vozač, ali se ispostavilo da imam nadnaravne moći. Samo što se završila željopozdravna pesma u kojoj je pevač refrenom „ti si ćerko tatin sin“ ovekovečio svojevrsnu transpoziciju polova, oglasio se džingl, a spiker nas je obavestio „Vi ste na talasima Radio Dženarike“. Prvo sam zaprepašćen pomislio da se neko šali sa mnom, jer sam se smeo zakleti da nikad i nigde ranije nisam čuo pomenuto ime, ali kad je džingl oglašavajući se još nekoliko puta razbio poslednje ostatke neverice, mogao sam samo da konstatujem kako je život opet utekao imaginaciji. I od tada pa nadalje „šljivsko“ radio-ime postalo mi je personifikacija za mešavinu umobolnih tekstova, cijukanja violine i žalobnog zavijanja harmonike obavezno kombinovanih sa krčanjem zvučnika koje mi je atakovalo na uši i mozak kad god bih se uputio autobusom nekim od kapitalnih puteva Srbije (i Crne Gore). Vremenom mi se, ako je u pitanju bila Ibarska, već kod Rudnika (odakle je otprilike nastupalo carstvo Radio Dženarike) aktivirao uslovni refleks i čuljio sam uši pripravan da primim onaj prvi udar. Obično je počinjalo sa ispraćajnom „Pevaj ujko, pevaj rode, daj sestriću razonode“, nastavljalo se svadbarskom u kojoj prijatelj pita priju „kako ćemo“, a ona mu odgovara „lako ćemo“, a onda je sledio repertoar nebuloza čije bi pamćenje moglo ozbiljno i trajno oštetiti mozak.

To što su padine Rudnika bile etarska granica za pomenuti radio, nije značilo apsolutno ništa. Muzika „dženaričkog“ profila širila se poput šarke (bolest šljiva, prim. aut.) diljem zemlje, a autobuski radiokasetofoni raznosili su je kao kliconoše. U kom god da si se pravcu uputio i bez razlike da li sediš u šklopociji iz doba realnog socijalizma ili nekom savremenom drumskom „džambo džetu“, sa zvučnika je sledovala „dženarika“. Jedno vreme sam čak izvodio i ozbiljne komparativne socio-psihološko-patološke analize, pokušavajući da dovedem u vezu izgled vozača i muzike koju su puštali, ali ne mogu se pohvaliti da sam došao do bogzna kakvih zaključaka. Bilo je tu i onih tipično šoferskih faca sa kojim zubom manjka i sočnom psovkom viška, ali i uglađene gospode sa sve kravatom, firmiranim naočarima i oznakom firme na reveru. Međutim, svi oni su, na skalama radio-aparata, pre ili kasnije, nepogrešivo pronalazili Dženariku, pretvarajući autobuse u pokretnu cigansku šatru. Posmatrao sam i putnike, tražeći među njima one koji možda u ovome i uživaju – a takvih je nesumnjivo bilo – ali to iz njihovog ponašanja nisam mogao primetiti. Ali zato se sa kilometra videlo zgražanje onih kojima je ovaj repertoar bio najgora božja kazna. Možda je među njima bilo i nekih koji su se mrštili samo iz pomodarstva, a u sebi pevušili sve u šesnaest hit koji je po četvrti put naručivao deda za unukov rođendan, ali ja to nisam mogao znati. Oni mlađi a iskusniji problem su rešavali uz pomoć vokmena, a kasnije diskmena čije su slušalice stavljali na uši već na početnoj stanici, i skidali ih samo u retkim pauzama kad se iz autobusa moglo napolje. Ja sam već pomalo mazohistički odbijao da nabavim sličnu spravu, sve se nadajući da će se muzički program u našim autobusima kad-tad promeniti i da ću dočekati dan, to jest vožnju u kojoj će se sa zvučnika umesto tečine pozdravne pesme uz čestitku za podignute rogove na kući oglasiti bilo koja druga muzika, pa makar to bile i slovenačke popevke.

Dogodilo se to neočekivano i kada sam se najmanje nadao. Vraćao sam se pre nekoliko dana iz Milića u Republici Srpskoj, a u autobusu koji je išao za Beograd već su se uveliko smenjivali hitovi lokalne varijante Radio Dženarike. Refren na početku teksta zapisan je negde između Loznice i Šapca, nakon čega sam otkrio da dugme za isključivanje zvučnika iznad moje glave funkcioniše. Za nijansu sam smanjio direktan ugođaj, ali su umilni zvuci nastavili da dopiru sa ostalih zvučnika.

Nakon gore citirane pesme i nekoliko desetina sličnih muzičkih bravura, kada sam u glavi već pravio kalkulaciju za spravu koja bi me u budućnosti spasla od ove pošasti, iznenada se promenila stanica. Kroz zvučnike su prošetali ritmovi dobro poznate pesme, ali već dobrano pomerenom mozgu trebalo je vremena da locira o čemu se tačno radi. Feels Like The First Time, doprlo je iz podsvesti. Foreigner u autobusu, nemoguće. Neverica je bila slična, ako ne i jača od one kad sam kod Čačka doslutio Dženariku. Kakav je ovo incident, mora da su se stanice pomešale, ali zašto ovaj ne menja skalu…? Da nije zaspao, prostruja mi kroz glavu, ali autobus se uredno provlačio između svetlucavih skretnica koje su po ko zna koji put od jedne trake autoputa pravile magistralu u oba smera. Znači, ne spava, pa šta je onda? Kad su krenuli i The Doors sa Riders On The Storm, a za njima i Gary Moore, nije bilo sumnje da se u ovom autobusu dogodila dugo očekivana muzička revolucija, i da je nekom igrom slučaja načeta neprikosnovenost Radio Dženarike.

Negde pred ulaskom u Beograd, kod one pumpe što je zovu Zmaj, sve se vratilo u normalu. Iznenada, kako je i zalutao u autobusku antenu, rokenrol se tako i izgubio, ustupajući mesto „proverenim vrednostima“. Ali seme otpora je bilo posejano, mislio sam dok sam pogledom niz autoput ispraćao autobus u kome se dogodila prva pobuna protiv Dženarike. Možda i uštedim pare koje sam bio namenio za diskmen.