Već vas vidim kako krivite usta i dižete obrve vi koji ove godine niste imali vremena ili para da negde odete, a radije biste bili bilo gde drugde. Kakvo crno uživanje na ovom zažarenom betonu, u ovom gradu koji se raspada, u mirisu benzina, štroke i odstajalog đubreta? Tim pre, što vas bilbordi i televizijske reklame uporno bombarduju slikama savršeno plavog neba, namreškanog mora i preplanulih tela. U ljudskoj je prirodi da se neprijatni detalji brzo zaboravljaju, pa se tako ni vi više ne sećate prljavih i prenatrpanih plaža, pohlepnih ugostitelja, meduza i komaraca, i onog kad ste izgoreli na suncu pa tri noći niste mogli da spavate. Oduprite se propagandi, osvrnite se oko sebe i, verujte, u Beogradu je mnogo bolje nego u nekoj turističkoj mišolovci.
Pogotovo leti. Tek kada ostane bez viška ljudi koji ga tokom godine opterećuje, Beograd se svede na pravu meru i vraća samom sebi. U gradskom saobraćaju odjednom ima mesta za sedenje, prestaje da bude problem naći mesto za parkiranje, čak se i Bulevarom može proći bez sudaranja s izbezumljenim narodom i prodavcima rumunskog donjeg veša i lažnih parfema. I ljudi se nekako upristoje, ležerniji su, spremniji da žive i puste druge da žive jer, ko će da troši energiju na zađevice na ovoj vrućini. Komšije koje se tokom godine jedva pozdravljaju leti iznose sto i stolice na trotoar, i uz kafu ili pivo komentarišu kako se ovo više ne može izdržati, i kad će, uostalom, ona kiša koju stalno najavljuju, ali se lepo vidi kako iz sve snage uživaju. Kad noću izađete u šetnju ili vožnju biciklom, nigde ni žive duše, ako se izuzme žamor iz letnjih bašti, i imate utisak da je grad samo vaš, da vam se nudi i da vas poziva bliže sebi.
o je ponuda koju ne bi trebalo odbiti. Kao i svi zaista veliki gradovi, i Beograd je u stvari konglomerat sela zbijenih jedno uz drugo i, ponekad, jednog povrh drugog, i svako od njih je svet za sebe, mada zajedno čine celinu koja je veća od skupa delova. Recimo, Hadžipopovac ispod Cvijićeve ulice, koji se sa svojim skromnim i interesantnim porodičnim kućama toliko razlikuje od svega u susedstvu, opojne bašte Neimara, lavirint donjeg Dorćola, vanvremenska kaldrma Kosančićevog venca, izvesni delovi Zvezdare… Oni kojima se Beograd svodi na krug dvojke i potez Slavija–Kalemegdan nisu ni zaslužili da u njemu žive, i na onom svetu verovatno će biti kažnjeni večnom vožnjom gradskim prevozom u tom pravcu, i to stojeći.
Zatim, delovi grada uz vodu, i to ne računajući izvikanu Adu: sve zanimljiviji lučki deo ispod Karađorđeve, nepravedno potcenjeni „25. maj“ desno od podvožnjaka i Jojkićev kanal preko puta, neistraženi Dunavac. Sve to nije ni deseti deo onoga što ovaj grad nudi onima koji imaju malo dobre volje da mu se odazovu. A kad je reč o onima koji uporno veruju da je život negde drugde, treba da znaju da su mesta o kojima sanjare, tamo gde valjaju, valjaju zato što liče na Beograd. Istočni Vilidž na Menhetnu, recimo, sa svojim kafićima i drvoredima, predstavlja samo proširenu varijantu Ulice Strahinjića Bana, mada devojke nisu ni prineti. Isto važi za delove Londona, Pariza, Istanbula… No name restaurant, jedan od najboljih ribljih restorana u Bostonu, na primer, isti je kao Porto, i baš kao Porto, skriven je u zabačenom delu pristaništa, među skladištima.
I naravno, Beograđani i Beograđanke, koji možda nisu najbolji ljudi na svetu, i znaju da budu aadvratno blazirani, ali imaju neki svoj šarm, jebi ga. Kao što je Beograd, u fragmentima i odblescima rasut širom sveta, isto se desilo i s Beograđanima, koje su ratovi i sankcije razvejali od Toronta do Kejptauna i od San Franciska do Praga. Svaki od njih poneo je po jedan deo grada sa sobom i svaki od njih i sam predstavlja zrno Beograda koje će možda proklijati na nekom drugom meridijanu. Stoga nema nikakvog smisla sanjariti o dalekim pejzažima. Ona parola iz 1996. važi u oba smera: Beograd je svet i svet je Beograd, i tu se prosto ništa ne može. Ma koliko se čovek trudio da zbriše, iza nekog ćoška sačekaće ga Beograd i Beograđani, i biće kao da nigde nikad nije ni odlazio. A što se vrućine tiče, malo znoja nikad nikom nije škodilo.
(Vreme br. 602, 25. juli 2002,)
