Novinari u Srbiji su prethodnih godina otkrili podeblju hrestomatiju raznih marifetluka vlasti, veza sa kriminalcima, nameštenih tendera, plagiranih doktorata.
To prenese pokoji medij koji sme, ljudi onda dobiju neke nagrade za istraživačko novinarstvo.
Ali, ne promeni se ništa. Vlasti stvar ignorišu, zataškaju, izvrnu, nekad se ljute, kažu da su novinari plaćenici, oni nervozniji ih tuže. A do tada se već prešlo na sledeću temu i aferu.
„Kad bih tako gledao, verovatno bih napustio novinarstvo“, kaže Stevan Dojčinović, urednik KRIK-a, koji je nedavno raskrinkao još dublje veze Šarićevog narko-klana i države.
Ništa nije kao u filmu
Dojčinović je kao novinar stasao u eri naprednjačke vlasti. Kaže, pre deset godina je stvar pomalo zamišljao kao u filmu „Spotlight“, gde hrabri bostonski novinari raskrinkavaju zlostavljanje dece u Katoličkoj crkvi.
„Tada sam još bio razočaran jer tužilaštvo nikog ne uhapsi posle mog teksta, ali sam to preboleo. Ne očekujem više tako nešto“, rekao je Dojčinović za naš njuzleter Međuvreme.
Ali, kaže, tekstovi udaraju kao kapi vode, uporno, i vremenom se kamen lomi. „Stvara se svest da je vlast povezana sa kriminalom, nakon godina pisanja istraživačkih medija. Čak i ljudi koji su na Vučićevoj strani to razumeju, mada još opravdavaju.“
Slično razmišlja Ivana Milosavljević, novinarka CINS-a koja se prošle godine infiltrirala u kol-centar SNS-a koji se finansirao crnim novcem. Tu priču je vlast okrenula na sprdnju.
„Ne bih rekla da sam razočarana. Jer, najčešće uspem da informišem ljude, to onda prošire i kolege iz drugih medija. Ne bude mi pravo ako institucije ignorišu, ali fokus vraćam na onaj prvi cilj koji sam ispunila“, kaže Milosavljević za Međuvreme.
Samo tekstovi ne menjaju društvo
Ivana Milosavljević veruje da su informacije, baš kao voda, nezaustavljive. Prenesu se tu i tamo, postaju tema na slavi i u kafani. Vajde ima i kad se nadležni prave blesavi.
„Neće moj tekst da promeni društvo, neće ni pet tekstova. Ali, građani mogu sutra doneti neku bolju odluku recimo na izborima“, kaže ona.
Dojčinović se uzda u nešto slično. Inače bi, kaže, napustio stresan i zahtevan posao kakav je novinarstvo.
„Možda radimo neke stvari za budućnost. Vlast čisti dokaze i prošlost, dokumenta se menjaju i seku, svedoci umiru, pa je za istraživačke medije bitno da sačuvaju sadašnjost. Možda jednog dana to bude važno“, navodi on.
„Boli ih izveštavanje“
Do sada je tužen nebrojeno puta, što je zgodna fora moćnih – razvlače novinare po sudnicama, umesto da ovi mogu da rade svoj posao. Ali, iz tih susreta je Dojčinović nešto naučio:
„Kad sretnemo te ljude u sudnici, Dijanu Hrkalović ili Koluviju, vidiš da ih boli izveštavanje. Nisi samo komarac koji ih je bocnuo, već si ih baš udario, i to iako su zaštićeni. Makar ponekog uspevamo da preznojimo, iako drže tužilaštvo i policiju“, dodaje on.
I KRIK i CINS upućeni su na svoje čitaoce, i jednim delom žive od donacija.
Ivana Milosavljević zna u kakvom svetu živi i gde su granice novinarstva, ali ne bi da kuka zbog toga. Kaže, prepreke treba probijati.
„Uostalom, šta je alternativa? Da svi dignemo ruke od istraživačkog novinarstva i damo im odrešene ruke za kršenja zakona? Novinari ne treba da gube volju jer bismo tek onda bili u još većem problemu.“
