S formiranjem novog skupštinskog saziva i s konstituisanjem nove vlade, promenila se samo svest o tome da propast više nije izvesna: ona se već dogodila. Sada se otvara pitanje cene.
Miloševićeva era – u kojoj je, da podsetimo, Vučić imao zapaženu ulogu – završila se razaranjem zemlje. Čak i ako Vučić ne navuče novo razaranje na Srbiju (a to uopšte nije iskljičeno), zemlja kojoj je isti taj čovek uništio i državu i društvo, pa sad vegetira kao neka vrsta primitivne zajednice, već je toliko izmrcvarena, okupirana i prodana, da je veoma teško, ako ne i nemoguće, zamisliti oporavak slična onome koji se dogodio posle Miloševićevog rušilačkog pohoda.
Pokazatelji ovakvog stanja stvari toliko su očigledni da je jedva potrebno navoditi ih. U najviše zakonodavno telo ugnezdila se, poput stršljenova, rulja kojoj se suprotstavlja šačica odvažnih ljudi. Najviši organ izvršne vlasti sastavljen je od proverenih kadrova koji rade za račun A. Vučića i u njegovom ličnom interesu. Sudstvo je potčinjeno istom čoveku i njegovoj interesnoj grupi.
Svaki segment koji se nekako probije do javnosti potvrđuje dijagnozu. Policajci koji su otkrili nedvosmislenu vezu narko-mafije i visokih državnih službenika nalaze se u pritvoru. Kablovska televizija koja nije naklonjena Vučiću (već se samo bavi profesionalnim izveštavanjem) trpi udarce za koje nije izvesno da će ih preživeti.
Kvadratni metar mafijaško-državnog projekta „Beograd na vodi“ prodaje se u rasponu od 3 hiljade do 11 hiljada evra. Imena visokih dužnosnika vladajuće partije ispadaju iz kriminalnih afera kao kosturi iz ormara.
Gotovo da ne postoji zdravo, nedotaknuto tkivo. Na delu nije propadanje – to se dogodilo – već raspadanje.
Impresivna je nemoć građana da se odupru ohlokratiji, vladavini rulje. Koren reči „ološ“ pronalazimo u grčkom „ohlos“. U istoj onoj meri u kojoj se građanin obrazuje i stvara, uzgaja se i gomila, s tim što stvaranje rulje nije proces potčinjen formama – građanin se stvara u sistemu obrazovanja – već je proces koji počiva na odsustvu jasne forme. Formirati znači oblikovati, dok je rulja bezoblična masa. Rulja se, u najboljem slučaju, zauzdava tako što se okupi u pokret, ili falangu, dakle zatvoreni skup koji se kreće po volji onoga ko njime upravlja, a da sama nema izraženu volju.
Ako je građanin pojedinac koji, zahvaljujući obrazovanju, delovanju tradicije i negovanju slobodnog javnog prostora, misli sopstvenom glavom i ume da prepozna opšti interes, pripadnik pokreta nikada ne deluje kao pojedinac, a ako misli to mu se uzima kao otežavajuća okolnost (zato ne misli). Ako je građanin – prema slavnoj Aristotelovoj definiciji – ona koji ume da vlada, ali ume, istovremeno, i da se potčini vladanju (ume, dakle, da prepozna opšti interes), pripadnik pokreta je isključen iz sistema humanističkog obrazovanja (pohađa zatvorene, partijske škole koje su izvan civilizacijskih tokova i suprotstavljaju im se) i vrlinu pronalazi u potpunom i bespogovornom potčinjavanjuj volji vođe.
Ako građanin prepoznaje pojmovne i sadržinske razlike, pripadnik pokreta u stanju je da uoči samo onu razliku koju mu ponudi vođa, pri čemu, najčešće, nije reč ni o kakvoj suštinskoj razlici, već o proizvoljno izabranom neprijatelju.
Zbog svega ovoga Vučić već deset godina vredno radi na razaranju društvene, dakle javne, dakle političke strukture (što je forma koja deluje nezavisno od pojedinaca, te je, zbog toga, pojedinac u demokratskom poretku zamenljiv, a da poredak i dalje „radi“), kako bi se poništio otpor koji građanin, po svom određenju, pruža depolitizaciji i razaranju društva.
Tamo gde su građani prognani iz javnog prostora ostaje samo rulja, bezoblična masa, „ohlos“. Samo sadržina podatna oblikovanju, organski vezana za tlo, krv i vođu. Jedan narod, jedna zemlja, jedan vođa. Ostali mogu da se nose u vražju mater. Sami ili uz pomoć rulje.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
