Vlast Aleksandra Vučića bila je na velikom iskušenju nakon masovnih ubistava u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju 3. i 4. maja prošle godine. Zavaljao se tada bio ogroman talas nezadovoljstva ulicama Beograda. Krajnji ishod tog daha pobune je ipak bio potvrđivanje apsolutne i nekontrolisane vlasti koalicije okupljene oko predsednika Srbije na izborima u decembru 2023. i junu 2024. godine.
U problemu je vlast i nakon smrtonosne nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu. Čini se, za sada, u manjem nego lane. Jesu zgroženost i bes veliki u jednom delu javnosti, ali su konkretne akcije daleko manjeg intenziteta.
Da ne bi eskalirale i režimu fokusiranom na EXPO 2027 zadavale glavobolju, „žrtvovan“ je brže-bolje Goran Vesić kao znak da je Vučić spreman da ovog puta kazni odgovorne za smrt 14 ljudi. Žrtvovan, ali ne i politički otpisan, jer su i sam ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u ostavci i predsednik države i premijer Miloš Vučević podvukli da on zapravo ne snosi ni „trunčice“ odgovornosti za novosadsku pogibiju, ali da, eto, kao častan čovek i nadležan ministar odlazi sa funkcije iz „moralnih razloga“.
Šef države je uveče na sam dan nesreće u obraćanju naciji dao smernice svim svojim podređenima koji imaju dozvolu da javno govore kako da se postave nakon najnovije tragedije: priznajemo da je bilo grešaka i propusta i obećavamo da će odgovorni za urušavanje nadstrešnice biti kažnjeni, politički i krivično. To su onda svi ponaljali na pinkovima i informerima.
To je taktička razlika u odnosu na sistemsku odbranu prošle godine kada je odluka bila da se ni slučajno ne prizna bilo kakva greška ili odgovornost, da nikome na pamet ne padne da podnosi ostavku, pa je snaga uličnih protesta rasla iz nedelje u nedelju.
Karakter vladara i karakter vlasti
Naučio je Vučić prošlogodinju lekciju i fino naštelovao odgovor na novi izazov. Pitanje je da li ju je naučila i opozicija i da li ume iz nje da izvuče političke zaključke.
Ono što je, naravno, ostalo isto su karakter srpskog autokrate i njegove vlasti.
Kao što se nije usudio da ode u Ribnikar, Dubonu i Malo Orašje, tako se sada Aleksandar Vučić plašio da ode do železničke stanice u Novom Sadu, pokloni se pred žrtvama i kao državnik bude uz narod koji je potresen i tuguje i pruži mu utehu. Držao se televizije.
Kako vladar u trenucima velikih nesreća treba da se ponaša pokazao je kralj Španije Felipe VI koji je nakon smrtonosnih poplava otišao u stradalu Valensiju svestan da će biti izložen besu i napadima.
Ali, čak i kada se trudi, Aleksandar Vučić jednostavno ima problem sa iskazivanjem empatije. Svaki pokušaj pokazivanja sasosećanja kod njega se izrodi u samohvalisanje i agresiju usmerenu protiv svakog ko ga kritikuje ili za koga pomisli da bi mogao da ugrozi njegov rejting. Zato se kloni nekontrolisanih situacija.
Shodno njegovom karakteru, na isti način reaguju i mediji koje kontroliše.
To pokazuje presek rečnika koji je korišćen u jutranjem programu televizije Pink u nedelju, drugog dana žalosti u Vojvodini, usmeren protiv svih koji su ukazivali na odgovornost vlasti za novosadsku nesreću: monstrumi, lešinari, sramni botovi, prljava kampanja, nasilničko ponašanje, huligani, pokazali svoje pravo lice, bez ljudskosti, opozicioni mediji hoće da okrive našeg predsednika, skupljaju političke poene na tragediji, kaljaju političku scenu, zavisnici od protesta, hoće da ukaljaju spasilačku akciju, jezivo, to je 0,1 odsto stanovništva, nisu normalni, nemaju obraza, ološ iz opozicije, nemaju emocije, ceo svet se zgražava nad njima, izazivaju paniku, takozvana opozicija, ljudi koji traže žrtve, sve sami nasilnici, ružno i odvratno, ispod svake granice ljudskosti, ne poštuju bol, umešali su litijum u tragediju u Novom Sadu, lažu, hejteri, zloupotrebljavaju strašan bol, hoće da kolju po ulicama, hoće na tragediji da otmu vlast, antisrbi…
Ovo su citati raznih likova koji su se pojavljivali na Pinku kao predgrupe Draganu J. Vučićeviću. Nejčešće je korišćen izraz „monstrumi“.
Sličnosti i razlike
Nakon masovnih ubistava u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju jedan deo građana sukrivca za zločine video je u prodržavnim masovnim medijima koji promovišu nasilje. Prozvani mediji predvođeni Pinkom i Informerom zbili su tada redove i uz zdušnu podršku Vučićevih državnih funkcionera krenuli u diskreditaciju „Šolakovih plaćenika“ koji „zloupotrebljavaju“ tragediju i „pozivaju na ubistvo predsednika Srbije“ sa ciljem da „na ulici dođu na vlast“. Iz masovnih protesta građana proizašla „Srbija protiv nasilja“ insistirala je na odgovornosti vlasti. Uzalud, ispostaviće se.
Nakon smrtonosne nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu koja je odnela 14 života krtika u jednom delu javnosti je glasna, ponovo se traži da odgovaraju oni čiji je posao da do ovakvih nereća ne dođe. Uzrok za nesreću na novosadskoj železničkoj stanici opozicija vidi u endemskoj korupciji čija je posledica da investitori bliski vlasti mogu nekažnjeno da mimoilaze propise, a na odgovorna mesta dolaze ljudi čija je osnovna kvalifikacija odanost Vučiću, a ne stručnost.
Slogan je ovog puta zato da se nije dogodila nesreća, već da je „počinjen zločin“, bez predumišljaja, doduše, ali zločin zbog nemara. Kao i nakon tregedija prošle godine i sada građanske grupe aktivista uz podršku opozicionih političara hoće da organizuju masovne proteste.
Razlika između prošlogodišnjih i ovogodišnjih tragičnih događaja je što su onomad ubice imale ime i prezime i bilo je daleko teže da se uspostavi veza između promocije nasilja u medijima bliskim vlasti i masovnih ubistava, kao i odgovornosti nadležnih institucija jer to nisu sprečavale.
Ostavku je tada iz moralnih razloga podneo tadašnji ministar prosvete Branko Ružić, iako mu je „odozgo“ izričito bilo naloženo da je ne podnosi jer je taktika u vladajućoj koaliciji bila da se zbiju redovi i ni slučajno ne priznaje nikakva odgovornost, da se ne popušta ni za pedalj.
U sadašnjem slučaju veza nadležnih državnih organa sa nesrećom je neporeciva.
Neporeciva odgovornost
Ovog puta je sasvim jasno da je došlo do sistemskog propusta u lancu odgovornih za rekonstrukciju novosadske železničke stanice i da neko, ili nekolicina, koji su postavljeni na odgovorna mesta moraju da odgovaraju. To je, zaista, nemoguće poricati.
Zaludni su tu svi pokušaji relativizacije, kao da je, eto, ta nadstrešnica bila dotrajala i da su jugoslovenski graditelji bili zanemarili bezbednost zarad estitike, ili da su se mostovi, putevi ili tržni centri urušavali širom sveta, da se to jednostavno događa.
U novosadskom slučaju to ne pije vodu, čak ni u javnosti opijenoj kontrolisanim medijima.
Shvatio je to i Vučić pa je i pristup sada sasvim drugačiji: priznaj da je došlo do greške, pohvali ostavku nadležnog ministra Gorana Vesića, pa da se vidi šta će se dalje u zavisnosti od pritiska na ulicama. Naravno uz propratnu baražnu paljbu po neprijatelju.
Nakon preciznog merenja javnog mnjenja onomad je Vučić ventil na ekspres-loncu negodovanja na granici pobune otpustio raspisivanjem vanrednih izbora 17. decembra, svestan određenog rizika po ishod u Beogradu.
Sada nudi nekakav „savetodavni referendum“, to jest da se narod izjasni o tome da li njega želi ili ne želi za predsednika Srbije, jer da su svi protesti i kritike i napadi usmereni samo na „skidanje njegove glave“, pa da šolakovcima olakša stvar.
Time se skreće pažnja sa kardinalnih sistemskih i kadrovskih propusta ove vlasti i prirodne želje građana da državne institucije u skladu sa zakonom rade svoj posao.
Po potrebi, u zavisnosti od merenja pritiska društva, možda se zakotrlja još koja ministarska glava. Vrlo je moguće i da će neko krivično da odgovara zbog urušavanja nadstrešnice. Ali sistem se zbog toga neće promeniti.
