Raspisani vanredni parlamentarni izbori: Apsurd naprednjačkog doba

Predsednik Srbije Alekandar Vučić je u utorak 15. februara u 18 časova potpisao ukaz o raspuštanju Narodne skupštine i raspisao vanredne parlamentarne izbore za 3. april. Prethodno je predsednik Skupštine Ivica Dačić u 17 časova potpisao odluku o raspisivanju izbora za odbornike skupština gradova i skupština opština u Srbiji.

Vučićev potpis je verifikovao apsurd naprednječke vlasti: sa Skupštinom u kojoj je njegova koalicija „Aleksandar Vučić – za našu decu“ na parlamentarnim izborima 21. juna 2020. osvojila 188, a Socijalistička partija Srbije 32 od 250 poslaničkih mandata, dok Vlada izabrana preko tročetvrtinskom većinom proklamuje najbolje ekonomske rezultate i najviši životni standard ikada, u situaciji u kojoj vlast ni na koji način nije ugrožena, predsednik Srbije raspisuje vanredne parlamentarne izbore koji će se spojiti sa predsedničkim i lokalnim.

Raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora Aleksanndar Vučić zapravo priznaje neregularnost prethodnih parlamentarnih izbora. Ako to nije slučaj, onda je apsurd.

Zato nije slučajno da se u narativu predstavnika vlasti i režimskih medija to „vanredni“ izgubilo. Jer to „vanredni“ zapravo znači „apsurdni“, pošto četvorogodišnji mandat ovog saziva Skupštine ističe tek krajem oktobra 2024. godine.

Od parlamentarnih izbora u doba kulminacije pandemije koronavirusa 21. juna 2020. do polaganja zakletve druge Vlade Ane Brnabić 28. oktobra bilo je prošlo više od 4 meseca. Formiranje Vlade nakon parlamentarnih izbora u funkcionalnim demokratijama može da traje dugo zbog komplikovanih koalicionih dogovranja, što nakon ubedljive pobede Srpske napredne stranke i njenih saveznika svakako nije bio slučaj, pa i to rastezenja formiranja Vlade spada u apsurd naprednjačke vlasti.

Još jedan apsurd vezan za ove vanredne parlamentarne izbore je što ih je Aleksandar Vučić najavio pre nego što je Vlada bila formirana, pa je bilo reči o „Vladi ograničenog mandata“ kao da je to nešto sasvim normalno sa tako dominantnom većinom u Skupštini.

Kao što se nekako gubi iz vida da je reč o vanrednim, a ne redovnim, parlamentarnim izborima, jer bi to „vanredni“ imalo prizvuk političke krize, zaboravlja se da je niz ovih apsurda pokrenuo bojkot parlamentarnih izbora 2020. najvećeg broja tzv. pravih opozicionih partija. Ne bi li izbegla posve jednopartijsku Skupštinu vlast je neposredno pred izbore promenila izborni zakon i smanjila cenzus za ulazak u Skupštinu na 3 odsto, što je za Pokret slobodnih građana na čelu sa Sergejem Trifunovićem, na primer, i dalje bilo nedostižno.

Osim SNS-a, Socijalističke partije Srbije i partija nacionalnih manjina u Narodnu skupštinu je ušao još SPAS Aleksandra Šapića sa osvojenih 3,83 odsto glasova i 11 mandata. Pošto se SPAS utopio u SNS vladajuća koalcija je raspuštanje Skupštine dočekala sa 231 od 250 poslaničkih mandata, što je sa stanovišta funkcionalnih demokratija apsurdno, ali je verna slika jednovlašća u Srbiji.

A ta slika demokratskog apsurda je ipak isuviše jarka za tzv. zapadne partnere Aleksandra Vučića, pa je valja promeniti. Valja fingirati parlamentarnu demokratiju i pred domaćim auditorijumom, a za to je potrebna opozicija u Skupštini, ali ne prejaka. Jer apsurd ovog saziva Skupštine je bio i što se iz skupštinskih klupa sve vreme obračunavao sa domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima itd. koji nisu prisutni.

Apsurd budućeg saziva Skupštine će biti što će ti, kao kriminalci, fašisti itd. etiketirani „narodni neprijatelji“ voljom naroda posle 3. aprila sedeti u Skupštini. U proteklih deset godina apsurd se u političkom i državnom sistemu Srbije ne pojavljuje kao anomalija, već kao metod vladanja.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com