Mobing je ogroman problem po mentalno zdravlje i mnogo ljudi baš zbog toga dolazi u dnevnu bolnicu psihijatrijske klinike „Laza Lazarević“, upozorava načelnik te ustanove, psihijatar Igor Radosavljević.
Moguće je da neko dovoljno uporan dođe na poziciju sa koje upravlja ljudima, a da prethodno niko nije kotrolisao da li je i koliko mentalno poremećen, objasnio je Radosavljević.
Prema njegovom mišljenju, neophodno je sistemski rešiti problem odnosa prema zaposlenima i ko sve dolazi na šefovske pozicije.
Radosavljević smatra da je „čest profil rukovodilaca u našoj zemlji takav da misli kako mu je sve dozvoljeno i da mu drugi ljudi nisu važni“.
I na novom poslu slični problemi
Zbog takvih šefova, pacijenti često na kraju moraju da zatraže stručnu pomoć, a onda on za njih mora da nađe neko farmakološko, farmakoterapijsko i psihoterapijsko sredstvo, u nameri da ih ojača za nimalo negujuću okolinu koja ih čeka.
Često će takvi ljudi i promeniti posao, ali će, paradoksalno, i na novom radnom mestu naletiti na vrlo sličan problem, uveren je Radosavljević, koji je prinuđen i da postavlja pitanja koja se u nekim slučajevima više mogu svesti na prijateljsko savetovanje, nego na psihoterapiju.
„Da li možeš da pređeš negde? Kakav si za inostranstvo? Govoriš jezike? Zašto nisi razmatrao nikad inostranstvo? Možda bi tebi neka druga, uređenija klima više prijala“, neka su od pitanja kojima rizikuje da mu neki kažu da nije patriota.
„Ja ću reći, ako je u pitanju da spasavam pojedinca ili da spasavam zemlju, uvek ću spasavati pojedinca. To je moje trajno opredeljenje“, poručio je Radosavljević.
Stručna pomoć je lako dostupna
On napominje da u Klinici „Laza Lazarević“ ima mnogo prvih hospitalizacija u srednjim godinama, na šta utiču i genetika, ali svakako i stres, koji ima trend porasta.
„Onaj ko je genetski slabiji ili je imao neko problematično odrastanje, bez prave podrške u detinstvu, svakako je rizičniji da mu se pod uplivom eksternih faktora desi taj nivo stresa koji bez stručne pomoći ne može da prevaziđe“, ukazao je Radosavljević.
On ističe da je stručna pomoć danas lako dostupna, budući da su tu su psihitari, psiholozi i psihoterapeuti i da svako može da odabere stručnjaka u kojeg će imati poverenja i sa kojim će „kliknuti“.
Stigma psihijatrijskih oboljenja
Uprkos tome, stigma psihijatrijskih oboljenja je dalje prisutna i još smo daleko od željenog cilja da lečenje bilo koje duševne bolesti i poremećaja bude isto što i lečenje nekog drugog oboljenja, poručio je Radosavljević.
„Kardiološki pacijent to ne krije“, uporedio je on i primetio da je i dalje rasprostranjeno uverenje, pogotovo u manje obrazovanim primitivnim slojevima, da ljude sa mentalnim smetnjama treba izbegavati i da ih se treba kloniti.
„Maltene da kažemo da ne pređe na mene, maltene da je zarazno, ali se svakako s tim nekim ne treba družiti, ne dao Bog da pomislite da se zabavljate, budete u vezi sa nekim takvim. Postoje i one crnohumorne priče o sakrivanju srodnika na tavan, da ne izađe napolje, da selo ne vidi sramotu“, priseća se svih negativnih primera.
U današnje vreme su ipak češće manje okrutne metode, sakrivanje problema pod tepih i njegovo ignorisanje, ocenio je Radosavljević.
„Pričate sa roditeljima mladog čoveka koji je evidentno u problemu, koji pokazuje neke crte diskontrole impulsa, nepotrebnog besa, povlačenja u sebe, izbegava svoje vršnjake. Govorimo o nekome ko ima dvadesetak godina, a njegovi roditelji govore, ma dobro, to je faza, koja će proći i nema potrebe da se javlja bilo kome“, opisuje Radosavljević.
Nelečena psihijatrijska bolest postaje sve gora
Tako se izignoriše cela stvar, a onda vam u 25. i 26. godini dođe neko sa jasnom kliničkom slikom paranojne, šizofrenije ili nekog bipolarnog poremećaja, konstatovao je on i upozorio da nelečena psihijatrijska bolest biva sve gora i gora i sve teža za lečenje, jer je izgubljeno vreme.
On smatra da crvena lampica i glavni signal treba da budu ispadanje iz rutine i teško funkcionisanje u svakodnevni obavezama.
„Ako smo loše raspoloženi neko malo duže vreme, par nedelja, par meseci, tad je već otišlo u crveno. Ako smo počeli da se plašimo znatno više nego ranije određenih stvari, to je neka fobija ili neka anksioznost“, predočio je Radosavljević.
Kako je opisao, to su situacije kada neko odjednom ima izlive besa i neke bezrazložne ljutnje, pa udara stvari, ne daj Bože da udaramo i ljude ili životinje., kao da hoće da iskoči iz kože, što je razlog za alarme.
Radosaljević, međutim, primećuje da se veliki broj pacijenata sa ovakvim ili sličnim problemima nikada ne javi i ne zatraži stručnu pomoć.
„Ono što prepoznamo na nivou institucija i privatne psihijatrijske prakse, to je verovatno jedan manji deo onoga što je stvarno“, zaključio je Radosavljević.
Izvor: FoNet
