Stvaranje nove Evrope: Države suverene, a funkcionalno zavisne

Već godinama slušamo iste šablonske priče o geopolitici Evrope: NATO protiv Rusije, Zapad protiv Istoka, sever protiv juga, centar protiv periferije, EU protiv autoritarizma…

Ispod te svakodnevne medijske buke, međutim, odvijaju se duboki, tektonski procesi koji će preoblikovati evropski kontinent: od tihe deindustrijalizacije i digitalne transformacije, do demografskog pražnjenja i tzv. „militarizovanog mira“, koji će trajno promeniti ravnotežu moći i unutrašnju stabilnost Evrope.

Kontinent u mrežama zavisnosti

Spolja gledano, uprkos brojnim krizama, sve funkcioniše po starom: formalni suverenitet pojedinačnih država, uprkos željama uticajnih krugova iz Brisela, nigde nije nestao. Zastave, granice i parlamenti i dalje su tu. Ali funkcije koje jednu državu čine održivom – sposobnost da greje domove, brani nebo, isplaćuje penzije, zapošljava ljude, pokreće fabrike i prevozi putnike, sve više zavise od nečega što nije ni nacionalno, a ni potpuno evropsko – od sistema kompleksnih, nadnacionalnih „mreža uticaja“. One kontrolišu globalne tokove robe, novca, energije, informacija i tehnologije, i postale su primarno sredstvo političke moći i kontrole.

Ko danas upravlja električnim interkonekcijama, klaud i data-centrima, podmorskim kablovima, satelitima, čipovima, lukama, platnim sistemima ili lancima snabdevanja?

Budući da globalni sistem ne počiva samo na vladama, već na složenoj mreži privatnih korporacija, tehnoloških giganata, međunarodnih konzorcijuma i regulatornih tela, nastaje nova, neobična Evropa u kojoj država može biti politički potpuno suverena, a funkcionalno duboko zavisna. Stari kontinent se stoga više ne crta samo po formalnim granicama, već prema onome što se u političkoj teoriji naziva „mrežama zavisnosti“ – gde su mnoge zemlje istovremeno vezane za nemačku industriju, francusku energiju, američki klaud, kinesku logistiku ili norveški gas.

U takvom poretku, glavno pitanje više nije gde se država nalazi na geografskoj karti, već u kojim mrežama uspeva da bude nezamenljiva, ili makar preko potrebna.

Foto: AP Photo/Pascal Bastien

Demografska erozija: Koliko košta starenje Evrope

Naizgled vidljivija priča od ove tiče se demografije Evrope. I ovde ne govorimo banalno o tome da „Evropa stari“, nego o strukturnom poremećaju: šta se dešava kada teritorija i infrastruktura ostanu iste, a broj ljudi koji ih „održava“ trajno opada?

Brojke su tu neumoljive: prema izveštaju koji je preneo Rojters, stanovništvo EU dostići će pik 2029. godine (453,3 miliona), a zatim početi višedecenijski pad koji će do 2100. svesti broj stanovnika na 398,8 miliona. To znači gubitak od 11,7 odsto populacije i povratak na demografske okvire iz sedamdesetih godina prošlog veka.

Isti izveštaj navodi da će do 2050. skoro svaki treći stanovnik Unije imati preko 65 godina, naspram svakog petog danas.

Radna snaga se „topi“ još brže od ukupne populacije. Podaci Zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije pokazuju da bi radna snaga EU do 2070. mogla da opadne za više od 20 odsto (od 43 do 56 miliona radnika manje). Investicione banke poput Morgan Stanley-a već računaju ekonomske posledice, procenjujući da bi starenje moglo da odnese četiri odsto BDP-a čitave evrozone do 2040, uz Italiju kao najveću „žrtvu“ ovog procesa (oko šest odsto BDP-a).

Foto: Tanjug

U Srbiji do 30 odsto manje radne snage

Region Centralne i Istočne Evrope, kome pripada i Srbija, pogođen je kudikamo teže. Prema studiji MMF-a, polovina država CIEZ regiona imaće do 2050. godine pad populacije od najmanje 15 odsto, dok će se ponuda radne snage u Srbiji smanjiti za 10 do čak 30 odsto.

Imajući u vidu da će evropski kontinent ostati bez desetina miliona radno sposobnih ljudi uzrasta od 20 do 64 godine, dok će se istovremeno stanovništvo Afrike uvećati za 1,3 milijarde, migracioni pritisak na Evropu biće u bliskoj budućnosti veći nego ikada.

To otvara pitanje ko će uopšte naseljavati kontinent, ko će održavati njenu periferiju, i da li će gustina stanovništva postati nova valuta moći? Nekada je moć značila imati teritoriju, potom kapital i industriju. U budućnosti bi mogla sve više značiti ovo: imati ljude i biti mesto na koje ljudi žele da dođu.

Foto: Tanjug / Sava Radovanović

Militarizacija Starog kontinenta

A onda dolazi treći sloj priče: rat u Ukrajini kao trajni transformator kontinenta, a ne prolazna kriza.

Čak i ako dođe do primirja, a jednom i do kraja ovog sukoba, procesi koje je ovaj rat pokrenuo teško će se vratiti unazad.

Dok se Evropa bori sa ekonomskom nestabilnošću, političkim podelama, energetskim izazovima i krizom poverenja u institucije, pred članice EU i NATO postavlja se novi, izuzetno oštar uslov – obaveza da za odbranu izdvajaju čak pet odsto svog BDP-a. Iako se ovaj korak pravda zaštitom od globalnih pretnji, pre svega iz pravca Rusije i Kine, u praksi sve više liči na ideološki obojen i preskup mehanizam koji gubi dodir sa realnim ekonomskim mogućnostima evropskih građana.

Bela knjiga Evropske komisije „Spremnost 2030“ raskida sa dosadašnjom fiskalnom disciplinom i do kraja ove decenije predviđa ulaganja u odbranu od 800 milijardi evra, uz dodatnih 150 milijardi evra kroz kredite za direktno finansiranje zajedničkih nabavki.

Dokument definiše nekoliko prioritetnih oblasti koje, prema analizi Defense Security Monitor-a, obuhvataju protivvazdušnu i protivraketnu odbranu, artiljeriju, municiju, bespilotne sisteme i antidron tehnologiju, vojnu infrastrukturu, veštačku inteligenciju i elektronsko ratovanje, kao i strateške kapacitete poput vazdušnog transporta.

Foto: Maxim Shipenkov/Pool Photo via AP

Ukrajinski scenario

Poseban deo priče je sama Ukrajina koja, bez obzira na to kako se rat bude završio, prerasta u nešto veće od zemlje koja je „samo preživela rat“.

Naprotiv, prema analizi tink-tenka Jamestown Foundation, Ukrajina stiče status vojnog inovatora, sa taktikama testiranim u borbi, naprednim sistemima komande i kontrole i brzo rastućim privatnim odbrambenim sektorom. Sve to je čini jednom od vodećih svetskih laboratorija savremenog ratovanja, ali i budućim čvorištem zapadne vojne inovacije.

Prema izveštaju vašingtonskog centra CEPA, ukrajinske „dron-laboratorije“ – radionice u kojima se bespilotne letelice testiraju, popravljaju i unapređuju direktno na liniji fronta – skratile su ciklus razvoja i modernizacije vojne tehnologije na svega tri do četiri meseca ili čak manje, brzinu koju evropska birokratija teško može da prati.

To je jedan od razloga zašto je NATO, prema pisanju CNBC-ja, počeo direktno da uvozi ukrajinsko iskustvo u sopstvenu doktrinu: generalni sekretar Alijanse Mark Rute je izjavio da NATO „koristi najnovije inovativne tehnologije, ulaže u transatlantsku odbrambenu industriju i uči stvarne lekcije sa bojišta u Ukrajini“.

Foto: Filip Singer, Pool Photo via AP

Prilagođavanje u hodu: Militarizovani mir

Manje je očigledno da militarizacija gradi i specifičnu vrstu infrastrukture – fabrike municije i dronova, vojne aerodrome, skladišta, energetske rezerve, digitalne i satelitske sisteme – koja se, jednom izgrađena, često „prelije“ i u civilnu ekonomiju.

Business Insider je analizirao ukrajinski model ratovanja i tehnološke adaptacije i došao do zaključka da se evropska vojna i civilna infrastruktura „nepovratno integrišu“. Evropa se na taj način sprema za dugoročni period takozvanog militarizovanog mira.

Priča o naoružavanju Evrope nije potpuna bez slike  s druge strane fronta. Rusija je, uprkos sankcijama i predviđanjima brzog privrednog kolapsa, pokazala neočekivanu izdržljivost i sposobnost adaptacije. Ruske vojne snage su naučile da menjaju taktiku i tehnologiju iz nedelje u nedelju – od masovnog uvođenja jeftinih FPV dronova, preko formiranja specijalizovanih jedinica poput „Rubikona“ za brzo širenje bojnih inovacija, do guste mreže elektronskog ratovanja duž čitavog fronta.

Ruska ekonomija je pokazala sličnu otpornost: preusmeravanjem trgovine ka Aziji, stvaranjem alternativnih transportnih ruta, kao i brzom mobilizacijom industrije, Rusija je uspela da se održi i nastavlja nesmanjenom žestinom da vodi svoju „specijalnu vojnu operaciju“ već petu godinu. To što su i vojska i privreda gotovo iz nužde postale izrazito otporne na izazove, predstavlja važnu lekciju za svakoga ko danas planira bezbednost Evrope.

Foto: FoNet

Gde je tu Balkan

Ovde priča postaje zanimljiva za region u kom živimo. Ako se evropski ekonomski centar decenijama nalazio oko Nemačke, Francuske, Beneluksa i severne Italije, bezbednosna osovina Evrope sada se pomera na istok – prema Poljskoj, Baltiku, Rumuniji i Crnom moru. To nije samo simbolična promena, nego pitanje buduće infrastrukture, inovacija i značaja za bezbednost čitavog kontinenta.

U toj slici Balkan prestaje da bude puka periferija i postaje nešto poput „dubine evropskog prostora“. Rumunija i Bugarska dobijaju na značaju zbog Crnog mora, Grčka zbog Egeja i Mediterana, Hrvatska zbog jadranske logistike, itd.

Srbija se, kao najveća zemlja Zapadnog Balkana, nalazi tačno između tih sistema – politički i vojno izvan EU i NATO, ali geografski i infrastrukturno teško da će biti van domašaja logistike i planova Alijanse ili Brisela.

Tu se sudaraju dve suprotne mogućnosti: Balkan ima ono što će Evropi biti strateški važno – prostor. Ali mu nedostaje upravo ono što će Evropi biti najpotrebnije – ljudi. To je, čini se, centralna kontradikcija regiona u narednim decenijama: hoće li ovaj region postati evropska prazna periferija, ili pak prostor za novi demografski i industrijski ciklus kontinenta?

U Briselu se već razmišlja u tom pravcu. Euronews prenosi ocenu Evropske komisije da bi proširenje Unije na Zapadni Balkan i druge kandidate moglo delimično da ublaži manjak radne snage, podsećajući da je istorijsko proširenje iz 2004. godine donelo značajne koristi i snažan ekonomski rast i novim članicama, kao i Uniji u celini.

Foto: AP Photo/Olivier Matthys

Srbija – čvorište ili prazan prostor

Srbija ne mora da gradi status vojne sile da bi imala veću težinu. Njena snaga može proistekne iz strateškog pozicioniranja kao ključnog čvorišta ovog dela sveta. Povezivanjem Dunava, modernih železničkih pravaca ka Centralnoj Evropi, koridora prema Jadranu i Egeju, kao i energetskih, digitalnih i industrijskih mreža u jedinstvenu celinu, Srbija može da stvori vrednost koja ne počiva na veličini njenog tržišta, već na nezamenljivom položaju u regionalnim tokovima.

U tom scenariju i Balkan bi mogao da postane prostor za povratak stanovništva, industrijalizaciju, odbrambenu proizvodnju, energetiku i logistiku, pa bi demografski pad Evrope, paradoksalno, mogao da poveća vrednost ovog regiona.

Ipak, ukoliko demografski sunovrat ovog regiona nastavi da iscrpljuje radnu snagu, talas odlaska obrazovanih ljudi potraje, a društvo nastavi da stari, sav naš povoljan geografski položaj i infrastruktura postaće tek prazna kulisa, kroz koju više neće imati ko da se kreće.

Neispričana priča Evrope, dakle, ne svodi se na novu podelu na hladnoratovske blokove. Reč je o mnogo dubljoj transformaciji: kontinentu sa sve manje stanovnika, sve bujnijom infrastrukturom i sve slabijom sposobnošću pojedinačnih država da tu mrežu same održavaju i kontrolišu, dok se istovremeno naoružavaju brzinom nezapamćenom još od perioda između dva svetska rata.

Za Srbiju se, u takvom kontekstu, ključno pitanje ne svodi na puko pristupanje Evropskoj uniji, već na to hoće li uspeti da svoj geopolitički položaj učini stvarno funkcionalnim pre nego što joj ostane samo geografija, bez ljudi koji bi joj udahnuli život i značaj na mapi.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.