Studentski pokret: Kosovski zavet i stidljivo očijukanje sa EU

Dok se na samitu lidera država članica Evropske unije, institucija EU i Zapadnog Balkana u Tivtu slavilo pristupanje Crne Gore „evropskoj porodici“, moguće već 2028. godine, u Beogradu su 5. juna vernici hvatali poslednje redove da celivaju Pojas Presvete Bogorodice u Hramu Svetog Save. Više od milion ljudi je, pohvalila se Srpska pravoslavna crkva, došlo da se pokloni pred relikvijom za koju pravoslavni veruju da je izlečila ženu vizantijskog cara Lava VI Mudrog. Čekali su strpljivo, danju i noću, između osam i devet sati.

Čudesni Pojas Presvete Bogorodice stigao je u Beograd 20. maja. Na aerodromu su ga dočekali patrijarh Porfirije Perić i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je tom prilikom izrazio nadu da će Sveti pojas doneti „čudesa kojima se nadamo“, pomoći nam da budemo „manje izloženi napadima različitih stranih sila“ i „srpski brod uvedemo u mirnu luku”.

Foto: I.I.

Misija „grupe 87“ u Crnoj Gori

Dve nedelje kasnije, 3. juna, 87 srpskih državljana čarterom Air Srbija je iz Beograd poletelo u Tivat sa transparentima „Srbija pobeđuje“ ne bi li dali neki svoj doprinos spoljnoj politici predsednika Srbije, možda kao neko od „čudesa“ kojima se Vučić ponadao.

Identifikovani kao naprednjački lojalisti kaljeni na raznim specijalnim partijskim zadacima, od kojih mnogi sa debelim kriminalnim dosijeima, oterani su istog dana tamo odakle su došli gde će uz zaštitu policije moći da mlate studente i građane, čuvaju Ćacilend i rade sve što im se naredi.

Foto: Uprava policije Crne Gore

Bruka je pukla i zalepila se za državu Srbiju, koja je na to reagovala jednodnevnim kinjenjem crnogorskih državljana na graničnim prelazima i aerodromu „Nikola Tesla“

Dan kasnije, 4. juna, Vučić je doputovao na samit u Crnoj Gori, odakle je građanima Srbije poručio kako je Srbija regionalni ekonomski šampion. Režimski tabloidi su se iz petnih žila uprli da dočaraju utisak kako šef države i Ćacilenda na ravnoj nozi razgovara sa šeficom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, kancelarom nemačke Fridrihom Mercom…

Potomci Nemanjića i Hrebeljanovića i EU

Daleko od toga da je Evropska unija savršena, ali je članstvo u toj organizaciji najbolja, možda i jedina, šansa Srbije da u sagledivo vreme dosegne do socijalno i ekonomski razvijenog, demokratskog društva u kome vlada pravo. Nema nikakve sumnje da Aleksandar Vučić vodi zemlju u suprotnom pravcu, jer bi suštinsko približavanje Evropskoj uniji za njega i njegov režim bilo političko samoubistvo.

Jedina politička snaga koja može da pobedi uspostavljeni autokratski, represivni i antievropski sistem koji je društvo podelio na kaste koje nemaju ista prava, u ovom trenutku je studentski pokret.

Iako se zahtevi studenata u dobroj meri podudaraju sa onim što EU traži od Vučića, iako su se studenti 2025. biciklima bili uputili u Brisel, oni nijednom jedinom rečju članstvo Srbije u Evropskoj uniji nisu javno definisali kao jedan od svojih političkih prioriteta. Na studentskim protestima upadljivo nema zastava Evropske unije.

Naprotiv, od Vidovdanskog protesta prošle godine, u porukama pobunjenih studenata se ističe kosovska mitologija koja je kulminirala Memorandumom o Kosovu i Metohiji 17. maja ove godine. Taj narativ se u potpunosti uklapa u verski doživljaj oko Hrama Svetog Save u kome je bio izložen Pojas Presvete Bogorodice, i resko odudara od svetovne atmosfere koja je vladala u Tivtu u kome se za zemlje Zapadnog Balkana crtao put kao Evropskoj uniji.

Srpska kakofonija

Mladi ljudi Srbije, ukoliko budu uspeli da se izbore sa naprednjačkim konglomeratom koji je zaposeo zemlju, odlučiće na kojim vrednostima žele da zasnuju nužnu generalnu rekonstrukciju društva i držanog aparata, da li hoće da pokušaju da uhvate priključak sa Crnom Gorom i Albanijom koje su na korak, tj. dva, od članstva u EU. Put ka Evropskoj uniji svakako ne vodi preko Kosova i Metohije.

Posmatrajući stvari iz ugla onih koji smatraju da bi članstvo u EU trebalo da bude nacionalni prioritet Srbije, za nadati se je da današnji studenti i mladi ljudi, koji su se upregli da menjaju državu, neće podleći nebeskom zanosu prethodnih generacija koje četiri decenije tumaraju Srbijom Nemanjića i Hrebeljanovića pokušavajući da uhvate sopstveni rep; da sve snevajući snove o povratku srpske države na Kosovo i Metohiju neće, tragajući za boljim životom od onog u Srbiji nasukanoj na mitovima, spakovati u kofer svoj kosovski identitet i zavet i emigrirati u zapadne države, gde će im se, u državama članicama omraženog im NATO-a, rađati deca i unuci.

Sabirajući spoljne znakove javlja se takav scenario. Zadirući unutar studentskog pokreta Srđan Majstorović iz Centra za evropske politike (CEP) kaže da njihovo najnovije istraživanje pokazuje da se više od 60 odsto onih koji ga podržavaju zalaže za članstvo Srbije u Evropskoj uniji.

Kao da iz zvučnika Srbijom trešti „Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo“, a negde u pozadini se jedva razaznaje „Radost, iskra sve lepote, kćeri iz Jelisija! Opojna ti moć krasote, uzvišena misija“, stihovi Šilerove Ode radosti na taktove Devete Betovenove simfonije, na kojima se temelji himna Evropske unije.